-Kosa ti je puna snega. – stajao je na vratima i šeretski se osmehnuo.
-Beži da uđem, vidiš koliko veje. – skoro da ga je gurnula nazad u stan ne bi li ušla.
-Ljudi koriste nešto što se zove kišobran, ne znam jesi li čula za tu spravu. – zatvorio je vrata i prihvatio kaput sa njenih leđa.
-Baš si vickast.
Znao je da je tvrdoglava i nekada nepodnošljivo nepopustljiva. Baš kao i sa kišobranima. Volela je da oseti sneg i kišu na svom licu, a on nije znao kako da se izbori sa tim što ni po najgoroj vejavici od toga nije odustajala. Poklonio joj je mnogo kišobrana. Uredno ih je složila na policu i napravila impresivnu kolekciju.
-Dobro, kažeš da ti treba pomoć. Šta radimo danas? Ukoliko si računao na to da usisavam i perem sudove, ja ni svoj stan nisam sredila, tako da…
-Ćuti dva minuta aman! – viknuo je iz druge sobe.
Počela da vrti onu jednu kovrdžu kao i uvek kada je nervozna. Nije se prvi put nalazila u ovom stanu. Volela je to mesto, gramofon i slike po zidovima napravljene polaroid aparatom. Ali joj se danas vazduh činio nekako drugačiji. On joj je bio drugačiji. Upoznali su se sasvim slučajno, s vremena na vreme se družili i pričali, i uvek joj je bilo drago kada je pozove da navrati. A danas je stan koji obično miriše na duvanski dim, mirisao na svežinu i proleće. U sred decembra.
-Mislio sam da radimo ovo? – vratio se u sobu i sa sobom doneo jelku u jednoj i par kutija u drugoj ruci.
-Da okitimo jelku? – nasmejala se kada ga je videla sa svim tim stvarima u rukama.
-Amm, pa da. U suštini, ceo stan, imam tamo još neke stvari, a imam i neke kul praznične zavese.
– Ali pazi, ja ti ne znam onaj fini dekor da jelka bude u jednoj boji, simetrično raspoređenih ukrasa i to. Ja bih i mafin stavila na jelku. – prihvatila je kutije iz njegovih ruku i počela da razgleda lampione.
-Ne laži, mafin bi pojela.
-Kretenu. – gađala ga je lampionom od stiropora u obliku zvezde.
-Dobro, de, smiri se. Nemoj sve lampione da mi polupaš. – nasmejao se i stavio lampion na jelku. – I pretpostavio sam da tvoja jelka tako nekako izgleda, zato sam te i zvao.
-Nego, kaži ti meni, otkud to da nema dima u sobi, m? – stavila je srmu oko vrata i nastavila sa pregledanjem ukrasa i smeštanjem istih na jelku.
-Mmmm, paa, zaljubio sam se. I ono, njoj baš ne prija dim, pa sam rešio da se žrtvujem.
-Opaaa, što ja za to ne znam? Ko je ona?
-Znaš je, nego nije bilo zgodnog trenutka da vas „upoznam“. Čekaj, ne pomeraj se, hoću da te fotografišem. – ostavio je sve ukrase i uzeo aparat sa police.
-Nemoj, bre, vidi kakva sam čupava! Uvek me slikaš kad izgledam grozno! – počela je da se duri kao malo dete.
-Greška, upravo te ja „slikam“ onda kada si najlepša. – pogledao ju je kroz objektiv, a nju su prošli žmarci posle te izjave. Upsić?
Sa gramofona se čuo Sinatra koji je želeo da vidi kako izgledaju proleća na Jupiteru i Marsu, a njoj nije bilo jasno odakle njoj proleće danas, dok napolju veje sneg.
-Vidiš? – prišao joj je s leđa i pred nju stavio malenu fotografiju napravljenu polaroid aparatom. Volela je tu spravicu i to brzinsko smeštanje trenutka na komad posebno pravljenog papira. Ili šta se već koristilo, ruku na srce, nije se time puno bavila.
-Lepa je. – uzela je fotografiju iz njegovih ruku, a on ih je spustio na njen struk i obraz prislonio uz njen. Žmarci. Opet. Upsić?
-Mislim da je vreme da vas upoznam. – kratko je rekao još uvek gledajući u fotografiju.
-A, pa dobro, hoćeš da prvo okačimo zavese, pa da me vodiš na upoznavanje ili kako? – naivno se pravila da ništa ne razume. A i te kako je razumela.
-Ma pusti zavese. Dođi da se ljubimo.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.