– Ko još miriše na tropsko voće usred zime? – prokomentarisala je začuđeno izbor kupke – Ceo stan miriše na plažu… I šta će ti taj bebeći bademantil.
– Što? Šta fali? – slegnula sam ramenima.
– Pa ta kupka je za leto, a bademantil za desetogodišnje dete. Smejaće ti se neko. – negodovala je.
– Oh, majko, šta ću sad! Mirišem na pogrešno godišnje doba i nosim bebeći autfit baš sad, kad treba da dođe čovek mojih snova da me pronjuška! – pala sam u nesvest preko kreveta.
– Samo se ti sprdaj. Zato što si neozbiljna, zato i nema ko da te pronjuška.
– Um, a trebalo bi da želim da me neko njuška? – ideja je zaista zvučala malkice bizarno.
– Ja odustajem od tebe. – digla je ruke, po ko zna koji put, napuštajući sobu.
– Je l’ to što ne želim da me neko pronjuškava isto zato što sam neozbiljna? Ili imam poremećaj neke druge prirode? – povikala sam za njom.
– BUDAAALOOO. – viknula je kroz hodnik, noseći svoje potrefljeno godišnje doba i odraslu pidžamu u pravcu kuhinje.
Ona je digla ruke jer nemam nameru da budem ona devojka koja kombinuje boju majice za spavanje sa donjim delom pidžame. Digla je ruke jer zapravo pojma nemam gde mi je i šta će mi uopšte gornji deo pidžame, kad me samo guši oko grla i mrzim da spavam u dugim rukavima. Digla je ruke jer je valjda skapirala da to što sam starija ne znači da ću je naučiti kako se biva u dugoj i stabilnoj vezi sa „uzornim mladićem iz poštene porodice“.
Jer i „uzorni mladići iz poštenih porodica“ dižu ruke od mene. U proseku, nakon nekoliko meseci. Nakon što zatraže da me upozna mama, a ja neću, da upoznaju tatu, a ja neću. Nakon što požele da vide ko mi je poslao poruku, a ja neću, nakon što počnu da misle da treba češće da stavim karmin i obučem kratku suknju, a ja neću.
„Uzorni mladići iz poštenih porodica“ misle da treba ređe da pijem, da bi trebalo da požurimo sa decom zbog mog biološkog sata, ili da se bar viđamo trideset osam puta nedeljno i gugućemo trideset sedam, jer ti “uzorni mladići” često nisu baš mačo tipovi kakvim su se na početku predstavljali.
A ja to neću.
I onda tako dignu ruke, i meni zapravo bude drago što shvate da to neće baš da funkcioniše. Naposletku, rastanemo se sporazumno i nismo čak ni ljuti jedno na drugo. Kroz nekoliko meseci, budem kao baba iz reklame: ja sam svog bivšeg izlečila, a ako bog da, na jesen ću i da ga ženim!
I tako dignem ruke i ja.
Od bivanja uzora nekome i od vazda uzornih mladića (ne zamerite, još uvek dešifrujem kriterijume za “uzorno”).
– Znaš li ti šta hoćeš ti uopšte? – pitao me je jednom jedan, nakon što sam mu čestitala veridbu.
I evo, ako nije kasno – sad znam. Hoću jednog društveno neprihvatljivog tipa. Kompromitujućeg. Jednog nesigurnog i nepouzdanog i da me baš briga da li mu je poštena porodica. I da je njegovu porodicu baš briga za mene. I da je kolektivno ceo svet baš briga za nas dvoje, pa da možemo da se želimo i volimo mimo sveta i da i nas bude baš briga.
Hoću jednog koji će da dođe sutra, ili za hiljadu sutra, i da me ubedi da hoću sve što sam mislila da neću. Jednog da zažmuri na predmenstrualni sarkazam, rasparenu pidžamu, razbarušenu kosu, prespavan dan i povremenu nemogućnost da se uspešno kulinarski izrazim. Da zajedno koristimo pogrešnu kupku, da mu maznem majicu, da sabotiramo društvene konvencije i bivamo nesnađeni generalno.
Ja hoću jednog, da on bude on. Kakav god da je. Od početka, do kraja. Možda i bez kraja.
Jednog doslednog idiota koji bar u naznakama zna šta hoće.
Po mogućstvu – da mu je sasvim jasno da hoće baš mene.
E, i da.
Ne mora da me njuška.
Jer to zaista zvuči malkice bizarno.
Izvor fotografije: favim.com
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.