◊ razgovarala Milica Stanisavljević ◊
Ona je dvadesetosmogodišnjakinja iz Dimitrovgrada koja je po zanimanju master profesor srpskog jezika i književnosti. Bavi se i pisanjem poezije i proze, novinarskim i uređivačkim radom, prevodilaštvom, i – verovali ili ne – pletenjem! Njeni tekstovi objavljivani su u časopisima Nedogledi, Trag i Majdan, a pored toga je i koautorka poetsko-prozne zbirke Dodir.
Dobitnica je književnih priznanja, objavljivana u proznim i poetskim zbornicima, a uz sve to – imate priliku da na našem portalu, Outloud.rs, svake nedelje uživate u tekstovima koje vam priprema u okviru rubrike Studentski dnevnici. Naš Outlouder za ovu nedelju je Dijana Jelenkov, a šta smo je sve pitali pročitajte u nastavku!
Dijana, studirala si srpski jezik, a u slobodno vreme se baviš prevođenjem sa bugarskog. U kom trenutku si donela odluku da studiraš baš srpsku filologiju, a kako se rodila ljubav prema bugarskom jeziku?
Ideja o studiranju srpskog jezika i književnosti nekako se nametnula sama – pošto sam bila od one dece koju je u školi zanimalo gotovo sve, bilo mi je prilično teško da se nakon završetka gimnazije opredelim za dalje usmerenje. Tako sam odlučila da jednostavno ostavim sebi jednu slobodnu godinu za razmišljanje. Kako sam je, potpuno spontano, gotovo celu provela u aktivnom čitanju knjiga, očigledna ljubav prema jeziku i književnosti usmerila me je ka ovom fakultetu.
Što se bugarskog tiče, živim u sredini u kojoj se ovaj jezik uči u osnovnoj i srednjoj školi, a svakodnevno smo okruženi njime i na radiju i televiziji. Kao saradnik EMG magazina prevodila sam tekstove sa bugarskog na srpski, a trenutno pišem i za portal Far, na kome se svi sadržaji objavljuju dvojezično, tako da se okušavam i usavršavam i kao novinar i kao prevodilac.
Volela bih da se u budućnosti ozbiljnije posvetim prevodu književnih tekstova, kojim se za sada bavim uglavnom za svoju dušu, jer mi je veoma draga ideja povezivanja „komšijskih“ književnosti i njihovog otvaranja jedne ka drugoj.
Šteta je da jezik bude prepreka za razumevanje kvalitetne literature, a dobar prevodilac je onaj ko ima moć da te prepreke ukloni. Kako su mi oba jezika i književnost oba naroda podjednako bliski, privlači me zamisao da se i profesionalno nađem u toj ulozi.
Pišeš odmalena i znamo da su tvoji prvi radovi objavljivani u brojnim dečjim publikacijama. Sećaš li se kada si ispisala svoje prve autorske redove i ko je prvi prepoznao tvoj talenat?
Znala sam da čitam i pišem još u zabavištu, i sa šest godina bila najmlađi član biblioteke. Rano zanimanje za knjige i dečija radoznalost verovatno su doprinele da se u meni razvije želja da i sama pokušam nešto da stvorim, tako da sam počela da pišem još u nižim razredima osnovne škole. Tada su to bile dečije pesmice i priče koje sam zapisivala u jednoj svesci sa lepim svetlucavim koricama. Za sve tekstove crtala sam ilustracije, i maštala kako će se ta improvizovana zbirka jednog dana pretvoriti u pravu štampanu knjigu.
Sećam se da sam u trećem razredu napisala bajku: zvala se „Bajka o čarobnom cvetu“. Ana Lekov, moja tadašnja učiteljica, bila je oduševljena sastavom, pa je on za jedan dan obišao čitavu školu, od susednih odeljenja, do psihologa i direktora. Mislim da je baš ona među prvima zapazila moj talenat, i često mi je govorila da ne odustajem od pisanja i da će “moje vreme” kad-tad doći. U to doba, osim što sam volela da pišem, volela sam i da nosim šešire, pa su me u školi zvali mala Desanka Maksimović. 🙂
Može se reći da su protekle dve godine bile poprilično uspešne za tebe po pitanju broja dobijenih nagrada i objavljenih dela. Koje bi izdvojila kao najdraže?
Svojim najvećim uspehom do sada smatram treću nagradu na prošlogodišnjem konkursu za satiričnu priču u okviru Nušićijade u Ivanjici. U pitanju je ozbiljan konkurs sa dugogodišnjom tradicijom, i ponosna sam što se moja kratka priča „Kavezi“ izborila za svoje mesto u nimalo naivnoj konkurenciji. Takođe, veoma mi je draga nagrada na konkursu Crne ovce „Priče o telu“, gde je moja priča „Smrti u inat“ bila među tri najbolje. Jedno od prvih priznanja u protekle dve godine koje me podstaklo da nastavim da pišem i učestvujem na konkursima jeste ulazak moje priče „Divljana“ u zbornik najboljih radova sa konkursa „Andra Gavrilović“ u Svilajncu.
Početkom ove godine objavljena je i zbirka „Dodir“, čiji sam jedan od koautora. Ne verujem u sudbinu, ali verujem u sjajno sklopljene kockice slučajnosti. Kada se nađete u svojoj bivšoj srednjoj školi kao pripravnik, mentor vam je vaš nekadašnji profesor i pisac Ratko Stavrov, a među decom kojoj predajete je talentovana učenica Doroteja Todorov, ne treba vam mnogo da počnete da razmenjujete svoje radove, a ni da dođete na ideju da napravite zajedničku knjigu. Još kada shvatite da počeci vaših imena simbolično tvore reč „dodir“, između želje i ostvarenja ne nameće se više ništa.
Pošto smo štampanje ove poetsko-prozne zbirke finansirali iz sopstvenog džepa, doživela je svega sto primeraka; no, ako budemo pronašli izdavača za eventualno drugo izdanje, nadam se da će naše pisanje dopreti do još većeg broja čitalaca.
Pored književnog stvaralaštva, značajno vreme posvećuješ i novinarstvu i uređivačkom radu. Koliko su ti bitna ova iskustva, pogotovo kada je reč o onim volonterskim, kada korist mnogima i nije baš najočiglednija? Šta volontiranje predstavlja za tebe?
Živimo u svetu u kome je opstanak bez novčane zarade nemoguć – činjenica je koju niko ne može da porekne. Ipak, oni koji su bar jednom u životu radili nešto samo zato što to vole ili zato što će time na neki način pomoći drugima, znaju da volonterski rad donosi zadovoljstvo koje kod plaćenog posla može i da izostane, ako ga samo radite preko volje.
Kada me pitaju čime se trenutno bavim, uglavnom kažem da, između ostalog, uređujem jednu rubriku o studentskom životu – iz ljubavi. I zaista, raduje me kada vidim da se moji tekstovi čitaju, da su ljudima interesantni, možda dirljivi i, nadam se, korisni. Osim toga, značajno mi je i iskustvo koje stičem na ovaj način, i za koje verujem da će mi biti od pomoći za dalji rad.
Tvoji humorom obojeni tekstovi puni saveta koje upućuješ onima koji se prvi put susreću sa slatkim mukama studentskog života spadaju među najčitanije na portalu Outloud.rs. Koliko su oni bazirani na ličnom iskustvu i kako bi opisala svoj period studiranja?
Tekstovi su najvećim delom zasnovani na realnom i proživljenom, i mislim da je to ono što im daje posebnu vrednost i draž. Period studiranja je deo moje prošlosti koji još uvek ne mogu da prebolim, a kada vas muči nostalgija za nečim što se ne može vratiti, jedan od lekova za tu boljku je da o tome pišete. Studentski život je, makar za mene, bio drastičan raskid sa dotadašnjim načinom života, i verujem da sličan doživljaj imaju svi oni kojima je odlazak na studije u novu sredinu prvo ozbiljnije odvajanje od kuće.
To je doba u kome stičete određenu slobodu, učite kako da budete nezavisni i odgovorni za sebe; a ipak, čak i ako negde zabrljate, odgovornost još uvek nije na toliko visokom nivou da to može imati fatalne posledice. Za vreme studiranja upoznala sam ljude za koje verujem da će uvek imati posebno mesto u mom životu. Jednostavno, vreme i prostor koji su omeđeni studijama upućuju mlade ljude jedne na druge, povezuju srodne duše koje se možda nikada ne bi srele da ih nisu spojili studentski dom ili hodnici fakulteta, zbližavaju ih na jedan divan način kakav teško možete da iskusite u bilo kom drugom životnom dobu.
Iako sav tvoj do sada navedeni stvaralački rad deluje kao sasvim dovoljan da ti ispuni dan, pored njega, imaš i jedan jako interesantan i neobičan hobi. Kako si „otkrila“ pletenje i čime te je ono kupilo?
Pletenje je u mom bližem okruženju, kako u šali često volim da kažem, neka vrsta porodičnog biznisa. Plete moja baka, kao i moja mama, od koje sam i naučila ovaj zanat. Počela sam da heklam još u osnovnoj školi, kada mi je bilo zanimljivo da sebi napravim neku originalnu sitnicu kakvu nema niko drugi, poput narukvice ili trake za kosu. U poslednjih nekolko godina počela sam da se ozbiljno bavim time.
Kada se nakon studija vratite kući, u malu sredinu, bez izgleda da u skorije vreme pronađete posao u struci, pred vama se otvara jedno ogromno prostranstvo ničega – i na vama samima je da li ćete pronaći nešto čime ćete to ništavilo ispuniti, ili ćete mu dopustiti da vas proguta.
Kreativni rad za mene je oružje u borbi protiv apatije, a svakako, smatram i da je uvek korisno imati i razvijati i neku veštinu kojoj vas u školi i na fakultetu nisu učili. Magija ovog zanata u kojoj uživam jeste nastanak nečega ni iz čega – iz (ponekad zamršenog) klupka konca, uz malo truda, umeća i strpljenja, možete napraviti nešto unikatno i zanimljivo, što će nekoga sigurno obradovati, a vama dokazati sopstvene kvalitete. Pletenje je i neka vrsta terapije: osim što razvija kreativnost, opušta i pomaže da sive misli obojite u šarenilo.
Odakle crpiš inspiraciju za pletenje i koliko je vremena potrebno da od pletiva i igala nastane jedno tvoje umetničko delo?
Internet je danas prepun ideja, i nećete verovati šta sve kreativni ljudi u svetu već nisu ispleli ili isheklali. Kada inspiracija zakaže, gugl je uvek tu da je osveži. Ipak, uglavnom volim da modele smišljam sama, ili da menjam i nadograđujem ono što sam već negde videla. Često izrađujem stvari koje bih sama volela da nosim i koje odgovaraju mom ličnom ukusu, ali volim i da se dogovaram sa ljudima koji poručuju moje radove, da razmenjujemo ideje i zajedno kreiramo nešto što bih ja mogla da napravim, a što bi odgovaralo njihovim zamislima i željama.
Nikad nisam bila ljubitelj šema – uživam da radim spontano, da puštam ideje da naviru same, kombinujem boje u zavisnosti od trenutnog raspoloženja i nadahnuća. Sam rad oduzima različito vremena, od par sati do nekoliko dana, u zavisnosti od toga šta je aktuelni predmet stvaranja. Stalno obogaćujem ponudu svojih radova, i uvek mi je zanimljivo da otkrivam šta bih još mogla da stvorim pomoću igle i konca: od heklanog nakita i privezaka, preko toplih kapa, šalova i rukavica, pa do simpatičnih odevnih predmeta za bebe. Šta god da je u pitanju i koliko god vremena bilo potrebno da se realizuje, radost pred gotovim proizvodom uvek je vredna truda.
Koliko su ljudi zainteresovani za ovakve proizvode i da li bi sebe mogla da vidiš u ozbiljnijim preduzetničkim vodama kada je o pletenju reč?
Na moje veliko zadovoljstvo, ljudi se prilično interesuju, i kada je u pitanju kupovina ovakvih proizvoda, i kada je reč o praćenju mog rada uopšte. Imam svoj profil na Fejsbuku (Creativa Zaludnica) na kome svako koga zanima može videti sve što radim, i uvek mi je simpatično kada mi čak i ljudi koji me lično ne poznaju šalju linkove sa zanimljivim idejama za ručne radove.
Prodaja rukotvorima, bar u mom slučaju i bar za sada, nije nešto od čega se može živeti, ali je, u doba kada je podjednako teško naći posao i sa diplomom i bez nje, ipak nešto što u finansijskom pogledu itekako može biti od pomoći. Ne samo da bih mogla, već bih i veoma volela da vidim sebe u ozbiljnijim preduzetničkim vodama – jedna od verzija budućnosti koja me veoma privlači jeste slika mene u sopstvenoj radnji prepunoj mojih rukotvorina. A kada nema kupaca, okružena šarenilom i uz veliku šolju kafe, za laptopom prevodim i(li) lektorišem tuđe i pišem svoje nove priče. 🙂
Za kraj, šta bi bila tvoja poruka za čitaoce portala Outloud.rs koji imaju nesvakidašnje hobije koji zahtevaju strpljenje u vremenu u kom ljudi dobijaju sve „na klik“?
Koji god talenat da posedujete, nemojte mu dozvoliti da zamre: čuvajte ga, negujte, okopavajte trudom i zalivajte idejama. Ne žalite vreme koje ste posvetili stvaranju – bilo da umete da iz zamršenog klupka misli i osećanja stvorite priču koja će nekoga dirnuti, ili da od gomile konca ispletete šal koji će nekoga ugrejati, u vašem talentu, originalnosti, u spremnosti da se posvetite onome što zaista umete da radite, leži i vaša moć da ovaj svet učinite bar malo lepšim i šarenijim.
