Devojčica u meni

Jutros sam uspela da otputujem u neko drugo vreme. Ono koje nije bilo tako davno, ali se čini kao da
su od tada prošla tri života.

Bila sam ispred jedne stare kuće i kroz prozor posmatrala devojčicu koja se bezbrižno igrala. Oblačila
je svoje lutke u šatoru napravljenom od ćebadi, pričala sa njima i bila sva zanesena u tom svom
malom svetu.

„Bože, koliko je u njoj radosti i mašte, koliko predanosti onome što radi, pa makar to bila i samo
igra“, pomislih.

U tom trenutku neko ju je pozvao i ona je hitro istrčala iz prostorije i otišla na sprat. Poletela sam do gornjeg prozora jedva čekajući da vidim šta dalje ovo radoznalo, nasmejano biće radi.

Baka joj je pružala sveže, mirisne krofne, dok je ona presrećno skakutala radujući se svojoj omiljenoj
poslastici. I sad mi u nozdrvama stoji miris ovog specijaliteta, a osećam mu i ukus… Toliko je stvarno bilo sve ovo da sam na trenutak pomislila da nije u pitanju sećanje nego java.

Nakon što je sa slašću pojela krofne, devojčica je uzela svoju omiljenu knjigu i vratila se u šatorčić
gde su je čekale lutke. Tu im je do iznemoglosti čitala sa neverovatnom strašću u očima kakvu samo
veliki knjigoljupci imaju.

„Uradićeš ti mnogo“, prozborih nalas kao da će me devojčica čuti.

I tada se zamislih… Toliko mašte, ljubavi, strasti, radosti u jednom malenom biću, toliko planova i
snova… Ko ih i kada rasprši? Gde nestanu? Ili, možda, ne nestanu nego se nekada uplašimo od
ostvarivanja onoga o čemu smo tko dugo maštali?

Osećala sam kako mi srce snažno lupa i znala sam da je to ova nestašna devojčica u meni, tu je, a tu
su i njeni snovi, njena usplahirenost i njena nada.

„Zašto sam te, dete, zaključala? Zašto nisam slušala tebe kad si znala mnogo bolje nego odrasli?“,
zapitah se i otvorih oči. I tada magija prestade.


Autor: Bojana Krkeljić


www.pinterest.com