Opet pada kiša.
Kao i onog dana
kad sam je sreo
na autobuskoj stanici
u ulici Omladinskoj.
Kad sam je ugledao.
u ljubičastim cipelama
i sa kišobranom iste nijanse
kako nervozno pocupkuje
i čeka.
Kad je pitala zašto
,,devetnaestka”
toliko kasni
i da li i ja
mrzim čekanje.
,,Ne čekamo isti autobus”
rekao sam joj.
,,Ipak čekamo zajedno,
a i to je nešto”
Rekla je.
Pitala me je znam li
da u Moskvi čitaju
Jesenjina i Tolstoja
u gradskom prevozu.
Rekao sam da više
volim Dostojevskog
i da su naše
autobuske linije
prekratke za čitanje bilo čega.
Opet pada kiša.
Kao onog dana
kad je dočekala ,,devetnaestku”,
sklopila kišobran
i ušla u autobus.
Opet pada kiša.
Kao onog dana
kad sam ostao da čekam ,,keca”,
za cijeli život začaran
parom braon očiju.
Opet pada kiša.
Opet čekam ,,keca”
u Omladinskoj.
,,Devetnaestka” kasni.
Nje nema.
Autor: Milica Galić
