– Sine, jesi se čula sa njima, kako su?
– Nisam, tata.
– …
– Ni mene oni nisu pitali kako smo mi i šta radimo, znaš?
– Dobro, sine. I u pravu si.
Svako je sa svoje strane nastavio da gleda tv dok je mama nešto radila u kuhinji. Ja sam gledala u tu kutiju, bez da me imalo zanimalo šta je na programu.
Razmišljala sam.
Kako idu godine, kako se smenjuju situacije, shvatam da sve više ličim na tatu. Umem lako da planem, tvrdoglava sam, ali sa druge strane sam i prilično bolećiva i emotivna za neke stvari.
Bili smo slični i u tome što smo umeli da pružamo ljudima pregršt prilika da nam se ponovo približe i možda prikažu u nekom drugom svetlu. Uistinu, verovatno zbog iskustva i godina, tata je to radio mnogo veštije od mene – puštao ih je da se vrate, ali je u glavi imao jasnu sliku ko su ti ljudi i nikada im ponovo nije verovao. Neka ih tu, zna da će otići kada shvate da ga neće prevariti ponovo, a tati ni iz džepa, ni u džep. Ja nisam bila tako vešta i koštalo me silnih razočaranja i živaca.
Ali postojao je jedan čovek na koga i on i ja ličimo, a opet, nismo nasledili to “otpisivanje” što ljudi, što prilika u glavi onako kako je on umeo. Znao je da kaže “Prijatelju, nemam ceo dan, nego se seti gde si ušao u dvorište, pa zatvori kapiju sa spoljne strane”, navuče kačket bez koga gotovo da nije izlazio iz kuće (bar koliko ja pamtim) i pođe svojim poslom.
To je bio tatin otac, a moj deda.
Danas je tačno 17 godina kako dede nema i retko prođe dan, a da ga se ne setim. Bila sam mala kada dede više nije bilo i mnoge stvari smo propustili. Kako su prolazile godine tako su se nizali i svi bitni događaji koje deda nije doživeo, iako sam sigurna da se negde gore sve to vidi, opet bih volela da je bio tu. Za prvu nagradu na republičkom takmičenju, za završenu muzičku školu, za diplomu na fakultetu, za prvo zaposlenje.
Zvanično sam u kući bila dedino mezimče i imali smo poseban odnos, čak i nadimak jedno za drugo, mada je umeo opasno da me izgrdi, pa čak i onako malu da me izvede iz takta da se na njega naljutim iako realno tad pojma o životu nisam imala. Još uvek prepričavamo kako sam se plašila Đuze Stojiljkovića u ulozi Italijana, pa bi me deda odveo u hodnik da odande gledamo seriju, dok se Đuza ne skloni sa ekrana.
Tati je usadio ljubav prema muzici, što je tata i više nego uspešno preneo na mene i sestru. Umeli su i on i tata da zasviraju harmoniku, a pamtim koju sam pesmu naučila da sviram “na sluh” od tate, a koju od dede jer je to za mene tada bila, a i sad je velika stvar.
I danas mogu da se setim njegove čelične discipline kada su mu lekari, nakon više decenija uživanja u duvanu, zabranili isti. Nije mu smetalo kada bi neko od gostiju pripalio, gledao bi kroz prozor i dobovao prstima po stolu. I danas mogu da ga vidim kako sedi prekrštenih nogu i mrda stopalom levo-desno, baš kao što i ja radim.
Njegovo kršteno ime su znali stariji ljudi iz sela i oni koji su tu rođeni, mlađi i došljaci znali su ga po nadimku svi su ga tako i zvali.
Tako danas i ja, kad god da pominjem i ja ne izgovaram njegovo puno ime.
Uvek kažem – deda Dule.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.