Beše to negde krajem prve polovine dvadeset i prvog veka… Širom sveta, ljudi su primetili da se nešto čudno događa, ali niko nije znao zašto. Činilo im se kao… Kao da je Smrt… Zabušavala?
Na bojnim poljima svi vojnici su ili imali jako puno sreće, ili njihovi neprijatelji uopšte nisu umeli da nišane – iako je bilo dosta ranjenih, broj poginulih je stajao na nuli. Nekoliko vojnika jeste bilo u kritičnom stanju, ali nijedan od njih od života nije odustajao.
Obračuni između policije i kriminalaca su nekim čudom svaki put bivali razrešeni, ako već ne bez fizičkog konflikta, onda barem bez žrtava – bilo je samo ranjenih.
pexels.com
Serijski ubica iz Kalifornije se, pre nego što je uspeo da dokrajči svoju najskoriju žrtvu, okliznuo o koru od banane, i, lupivši glavom o pod, izgubio je svest. Anestetik koji je ubrizgao žrtvi je ubrzo potom prestao da deluje i ona je uspela da napravi dovoljno buke kako bi bili otkriveni. Ubica je uhapšen i dijagnostikovan mu je težak potres mozga, ali nije bio u kritičnom stanju.
Broj saobraćajnih nesreća se nije smanjio, ali se broj poginulih u njima spustio na nulu.
Jedan avion je, pri prekookeanskom letu, ostao bez dva motora, ali je nekim čudom uspeo bezbedno da se prizemlji.
Hirurzi su uspešno završavali čak i najkomplikovanije operacije.
Nekoliko terminalnih bolesnika su, na iznenađenje svojih doktora, živeli duže od očekivanog – dobar deo njih u agoniji. Međutim, gotovo niko od njih nije odlučio da sebi skrati muke, a oni retki koji jesu, u tome nisu uspeli.
Sve do jedna eutanazija bi otkazana ili barem odložena – razlozi su bili različiti, ali finalna odluka je svuda bila ista – pacijent će nastaviti da živi.
Svako samoubistvo je omanulo. U nekim slučajevima je pištolj zakočio. U drugim se metak odbio od lobanje. U trećim su žrtve blagovremeno pronađene i iz stomaka su im ispumpane pilule koje su progutale. U četvrtim nisu dobro presekli vene i preživeli su dok pomoć nije stigla. U petim uže nije izdržalo opterećenje, ili se čvor pokazao suviše labavim. U šestim ih je prijatelj odgovorio od tog čina na koji su bili sto postotno rešeni…
Svaka nesreća opasna po život bi sprečena i mnogi ljudi pritom postaše heroji.
Ukratko, ma šta se desilo, niko, baš niko, nije mogao ni pod kojim uslovima umreti!
Međutim, ono što većina ljudi nije primećivala, bilo je da nisu samo ljudi bili zahvaćeni ovim fenomenom… Životinje… Biljke… Sva živa bića, bez izuzetaka, su izmicala smrti. Lovački pohodi kako ljudi tako i predatora su bili bezuspešni. Čitava mesna industrija je patila od ozbiljnih tehničkih problema koji su joj potpuno onemogućavali rad. Poljoprivrednici su uzimali slobodne dane zbog lošeg vremena… Sve je živelo… Ma šta se desilo, nekim čudom, sve bi nastavljalo da živi…
Pali anđeo Venera je sedeo za kafanskim šankom i polako pijuckao neki jeftini burbon. Taman je pomislio kako je to bilo omiljeno piće njegovog najboljeg prijatelja, kada je stvorenje koje je sada nosilo Lazarevo lice selo na stolicu do njega.
„Ponestaje vam vremena“, izgovori stvorenje pokazujući prstom na srebrnkastu narukvicu na svom ručnom zglobu.
„Prošlo je tek par dana…“, odvrati anđeo.
„Da, ali posao mi se već nagomilava… Univerzum se rasteže kako bio održao balans, ali samo je pitanje dana kada će sve da ode dovraga!“
„Reci mi, Smrti“, reče Venera i pogleda Lazarovo lice u oči, „zašto si pobio svu onu decu u Lazarus fondaciji? Čemu to?“
Smrti se na tren licem razli iznenađenje zbog Venerine nagle promene teme.
„Tražio je to od mene… Pre nego što mi da ovo telo… Kao dokaz da sam spreman da isto učinim sa ostatkom sveta… Iz nekog razolga je mislio da će mi to predstavljati nekakav problem. Nije. Ljudi umiru… Uvek… Stalno… Stari… Mladi… Nerođeni… Dobri… Loši… Krivi… Nevini… Ja ne pravim razliku – život je život…“, hladno odgovori Smrt.
Venera se namršti.
„Jasno…“, reče vraćajući se svom piću. Ali onda naglo okrenu glavu nazad ka Smrti i, ponovo menjajući temu, upita: „Čekaj, kako si me pronašao? I kako si stigao dovde? Sve tvoje moći su zaključane?“
Anđeo spusti pogled na narukvicu oko Smrtinog zgloba, na njegov „okov“, a Smrt mu mirnim glasom odgovori: „Nisam ja – On je…“
Venera skoči na noge i na vratima kafane ugleda Oca kom je gnev sevao iz očiju.
„Oče…“, tiho izusti anđeo.
„Moja najveća greško…“, zagrme Otac.
Pre nego što je uspeo da još bilo šta izgovori Venera polete ka plafonu i snažno udari o njega, a zatim polete ka podu, pa istom silinom lupi i o njega – to se ponovi još nekoliko puta dok su ljudi u kafani razrogačenih očiju gledali kako belokosi čovek, kratke bele brade i savršenih crta lica pogledom prati crnokosog čoveka oštrih crta lica kako leti između poda i plafona i snažno telom udara u njih.
Na kraju Venera završi na podu, a Otac reče: „Dosta mi je bilo tvojih mahinacija! Ili ćeš ovog trena skinuti te okove sa Smrti, ili ću te zdrobiti nazad u energiju iz koje sam te satkao!“
„Ne mogu… Lilit ju je…“
„Onda zovi svoju ženu, ili ću je učiniti udovicom!“, dreknu Bog i ceo grad se zatrese.
Ali na njegovo iznenađenje, njegov sin poče da se smeje, prvo tiho i lagano, a zatim sve glasnije i histeričnije.
„Šta. Je. Toliko. SMEŠNO!?“, dreknu Otac.
„Oh, oče… Oh, svemoćni Oče… Zar ne vidiš koliko je ovo ironično? Svemoćni BOG osujećen komadom bižuterije!”, izgovori Venera kroz smeh.
Sada je Otac već kipeo od besa – Venera ga je očigledno ubo u slabu tačku.
„Dragi moj, Venero…“, procedi Otac kroz zube, „Bio sam spreman da se nagodimo… Da dođemo do nekog kompromisa… Ali… Ti! Tvoja… Tvoja svojeglavost! Tvoja… Buntovnost! Tvoja drskost! Trebalo je da budeš moj najjači ratnik! Moja desna ruka! Ali… Još od prvog dana… Prkosiš mi još od prvog dana! Prokleta da je ova slobodna volja!!! Taj virus više neće postojati na ovom svetu kad ga JA budem stvorio! Možda te tada ponovo izvajam… Možda… Ali onakvog kakav si trebao biti… Ali do tada… Zbogom… Sine…“
Otac podiže ruku spremivši se da dramatično pucne prstima i zbriše Veneru. Međutim, pre no što to učini, prostoriju proguta mrak. Ali to ne bi običan mrak. To bi mrak gust kao istorija… Kao istorija svega. Mrak koji je čak i Oca gušio. Mrak u kome je izgubio Veneru…
„Nix…“, procedi Bog, raširi ruke i blistavom svetlošću ispuni prostoriju, pritom prognavši tamu kao da je nikad nije ni bilo.
Ali pred njim nije stajala duh Nix – pred njim su bili samo Smrt i nekoliko preplašenih, polupijanih ljudi. Venera je i ovaj put izmakao Očevom gnevu…
Autor: Miroslav Stojković
