Tog popodneva orezivala je cveće, sa čupavim džemperom prebačenim preko leđa i skupljene kose na temenu, kada se oglasio telefon. Čula ga je sa terase, pa ušetala u stan. Njoj nije baš imao ko da piše.
“Gde si, malecka, kako si?”
Pet reči i jedno jednostavno pitanje pojaviše se na ekranu. On. Par stotina kilometara južno.
Bila je kasna jesen kada su se pozdravili, sada se već bližio kraj godine. On nije voleo krajeve, a nije ni ona. Između nekih drugih sitnica jedno o drugom su i to znali.
Sela je na stolicu i razgledala stvari po sobi, kao da nešto traži, kao da ne može da se seti gde je nešto ostavila. Kao da je nešto izgubila. U trenutku je shvatila da traži reči, a šta bi mu i rekla? Da i on ume da joj nedostaje čak i pre njegove jutarnje kafe, one pre koje “nedostajanja nisu moguća”? Da joj je žao što ipak nisu gledali Američke grafite onog vikenda? Ili što se nije dalo da bar pokušaju da zagrljeni gledaju u tavanicu i ćute? Ili da zatvore oči i “gledaju unutra”?
“Malecka, jesi li tu?”
Šta ti je savremena tehnologija, pomislila je. Zna čak i kad ljudi ćute.
Kada ih je sila okolnosti i prilika udaljila, nije im baš bilo svejedno. Ni njemu ni njoj. Ona se brzo vezivala za njega, a priznao je da je i on za nju. Ali nikada se nisu imali onako stvarno, na javi. Bio je to platonski odnos kakav postoji samo na filmovima: bez dodira, zagrljaja, bez pogleda, razgovora. A onda se jednog jesenjeg dana pozdravio sa njom, koju je sreo tu negde na odlasku kada više nije bilo vremena ni za šta.
Ta sila okolnosti i prilika bila je jaka i zvala se Daljina. Nije mogla nikako da stane između njenog kažiprsta i palca. Bila je mnogo, mnogo veća.
Zarekla se da joj daljina neće više nikoga uzeti, po cenu toga da nikoga više i nema. A opet, on je umeo da ima nju, na neki svoj način, iako je bila tu gde jeste, kilometrima severnije od njega.
“Nemoj samo da mi kažeš da ti smeta ovo “malecka” :)”
Nasmejala se. Uvek je mogao da je nasmeje. Osim onda kada ustane na obe leve noge.
Shvatila je da nekako kada je on pita kako je, ne postoji više mogućih odgovora. Postoji jedan, neoboriv, sveprisutan, a opet nedokaziv kao osećaj.
“Ne smeta mi, čak bih rekla da mi prija. Daleko sam. Kako si ti?”
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.