Ne mogu, a da ne razmišljam kako bi nam bilo da si ostao.
Uspevam da nam izmaštam razne priče u danima kada sam malo više svoja, a malo manje tvoja. To su oni dani kada radiš i oni dani koje zameniš za noći, pa te ne čujem tako često.
Znaš, razmišljam tako tada, da si ovde možda bismo već živeli zajedno.
U nekom ušuškanom stančiću na Mirijevu ili Karaburmi. Mada dobro, možda i na Novom Beogradu zbog tvog posla.
Imali bismo terasu i mnogo cveća. Mnogo, mnogo, mnogo cveća.
Možda bih te ja u nekom trenutku nagovarala da udomimo nekog slatkog psića, ti bi to kategorički odbijao jer “psu treba dvorište i širina gde može da se rastrči” i prećutao mi da zapravo ne želiš da on spava između nas dvoje.
Sudarali bismo se na vratima kada ti dođeš iz noćne smene, a ja ujutru krenem na posao. Izljubio bi me na pragu i predlagao mi da ostanem kod tebe u toplom krevetu, što bih ja s mukom odbijala i gotovo bežala do izlaza iz zgrade da ne padnem u iskušenje da se vratim u stan.
U hodu bismo se dogovarali ko će prvi pod tuš, a ko spava na onoj strani do zida.
Ja bih sparivala tvoje čarape subotom i slagala pažljivo u ladice, dok bih svoje držala rasparne, ne bih li te stalno podsećala da dve totalno različite mogu da budu par. Baš kao ti i ja.
Hrana bi bila moje zaduženje. Uh, svašta bih ti spremala! I slatkiše i slaniše! Malo smotano u početku, pa bih se posle izveštila, i izmišljala nove slatkiše i nova jela. A u nabavku bismo išli zajedno, posle posla petkom.
Nedelja bi bio naš mali praznik izležavanja, lenčarenja i gledanja filmova. Dobro, šetnja je zdrava to smo se već složili, tako da, eto, nedelja popodne bi nam bila vreme za šetnju.
Kroz neko vreme kupili bismo autić, a ti bi me “na kvarno” učio da vozim sporednim uličicama, i ništa ne bi rekao kada pri parkiranju malo čuknem far. Jer vrlo dobro znaš da ne umem ni napred da krenem kako treba, a ne da parkiram u rikverc!
Kad nam dojade poslovi, samo bismo jedno drugo nazvali i predložili vikend van grada.
Ja bih tebe vodila u Sarajevo, a ti mene na more.
Priprema za izlazak u grad bi ovako nekako zvučala:
– Ne idemo.
– Zašto?
– Nemam šta da obučem.
– A too. Možeš onu suknju koju si nosila kad smo išli u bioskop, ta ti lepo stoji. – na šta bih ja obukla tu suknju koja ti se dopala i lako uklopila nešto uz nju.
Pazila bih te kada si bolestan i kuvala ti čaj, a ti bi mi govorio kako ti nije ništa i da se ne daš nekom tamo gripu lako, onako kako se ja nisam tebi prepuštala onih prvih nedelju dana. Tada bih ti k’o fol ukinula poljupce, ali bih brzo popustila pod naletom tvojih usana.
Eto tako ja maštam kada te nema, maštam kako bi više bilo nas da si ovde. Ne samo u mom srcu, već i pored mene.
I kako bi sve drugačije bilo i kakvu bismo ljubav tek živeli da si ovde.
Ali oblaci su se tako rasporedili i ja nikako ne mogu da ih razgrnem.
Nisi ovde, jebiga.
…
(Volim te.)
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.