Želim da te imam
I da me sa tobom ima
Kad ti posle napornog dana
Skinem sa ramena svaku brigu
Ruke obučem u poljupce
I udišem proleće u tvojoj kosi
Da me ima
Kad crne leptire iz svojih očiju
Pošaljem u tvoje neboplave
Dok te gledam kako
Zaneseno pričaš o Balzaku
Želim da me sa tobom ima
Dok ponovo slušamo Bejkera
Na balkonu izlazećeg sunca
Plešemo po sobi
I trapavo se gazimo
A onda se ljubimo
U znak izvinjenja
Želim da te imam
I da me sa tobom ima
Jednog jesenjeg jutra
U Beogradu.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.