Da, prošle su godine, možda čak i vekovi… Nisam sigurna koliko zaista ova moja duša hoda bez tebe, znam samo da je predugo. Toliko dugo da se često zapitam da li je sve to i postojalo ili je bilo samo san? Jer znaju da se dese ti snovi tako realni, da ih zaista proživiš, da se smeješ, plačeš, da ti uzburkaju čitavo telo, a onda, u jednom trenutku samo otvoriš oči!
A kada otvoriš oči ležiš onako skamenjen pitajući se da li je ovo san ili java i šta se to do skoro dešavalo?! Pokušavaš da sklopiš sve kockice, da povežeš niti koje lagano popuštaju, čvrsto žmuriš ponovo prizivajući te slike da se vrate, prizivajući ta osećanja da ponovo uzburkaju telo… Trudiš se iz petnih žila ali ne ide.
pinterest.com
Nekada, uz malo sreće, sačuvaš komade tog sna, čisto da te sete te sreće i te lepote koju si imao, čisto da u svojoj tužnoj javi imaš komadić sna, svoj „komadić neba u crnom začaranom krugu“. A taj crni krug svakog dana postaje sve crnji, prekriva komad plavetnila dok potpuno ne izbledi ili dok ne postane samo obično sećanje, bez sposobnosti da više ikada izazove bilo kakvu emociju.
I ja sada ne znam da li smo mi bili san ili java, da li je bilo juče ili u nekom prošlom životu, a oni lepi delovi koje sam, poput amajlije, čvrsto nosila uz sebe, polako blede. Blede i osim poneke suze u oku više nisu u stanju da prizovu bilo kakvu drugu reakciju, nestaju lagano, a volela bih da mogu da nestanu brže! Da, jer kada se previše vežeš za snove, kada ih snažno grliš i prisećaš ih se svakog dana, oni počinju da bole, počinju da smetaju javi u kojoj za njih nema mesta.
Bilo je za nas mesta u nekim snovima, bajkama, u nekim davnim vremenima punim sreće i plavetnila, bilo je nas u nekim nepoznatim svetovima, nedostižnim zemljama i nasmejanim likovima. Bili smo utkani u neke razdragane pokrete, nečije nasmejane oči i vrele usne, bili smo spojeni u jedno, u večno, u beskrajno… Bili smo mi mnogo toga, možda juče, a možda i vekovima unazad, ko će ga znati…
Ono što je bitno, to je da sada nismo! Nismo ni san, ni java, ni ljubav, ni sreća, možda smo uspomena, a možda komad otetog sna, a sasvim sigurno smo gor, pelin i suze.
Autor: Bojana Krkeljić
