Čuvaš li još uvek
Moj lik na prozoru,
Cveće na pragu
I onu košulju u ormaru?
Čuvaš li još uvek
Onaj poljubac iza uha
Od kog se sva naježiš,
Snažno se uhvatiš za moje ruke
I ne puštaš?
Čuvaš li me na jastuku,
Peckanje moje brade na obrazu,
Usne na leđima,
Čuvaš li ruke na kukovima?
Ja tebe čuvam i danas.
Na ramenu tvoje čelo,
Pod nosem miris kose,
Na košulji trepavicu,
I jednu malu šaku u svojoj.
Osmehe ti čuvam u jednoj kutiji,
Kutiji punoj moje tebe.
Tvojih poljubaca,
Dodira,
Bosih stopala i smeđih uvojaka.
Čuvam te tako godinama,
I nosim svuda sa sobom.
Ponekad se ogolim
I tada te pokazujem svima.
Znaju da si tu
Kada sam neobrijan,
Bunovan i neočešljan,
Neispeglan i od nesanice sav pogužvan.
Znaju da si tu
U danima kada se u tebi izgubim,
Kada gorim i kunem što te nema,
I stiskam u pesnicu onaj tvoj zagrljaj
Što na dlanu već godinama drema.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.