Ćutiš, Barbara.
Nikada pre nisam osetio toliku krhkost tvog pogleda. Ja odveć znam šta želim, a šta ne.. Ali za tebe nikada sa sigurnošću neću znati.
Ti si još dete, Barbara. Ubija me činjenica da me niko neće voleti lepše od tebe. U tvom slučaju mila, ja sam bio defetista. Predao sam ti se bez imalo protivljenja i poželeo da tu ostanem zauvek. Mi, nikad, nismo mogli da imamo zauvek.
Još od samog početka, plašila me je činjenica da te jedne subote oko tri neću zateći na pristaništu. Grozničavo sam grlio tvoj miris i ispijao osmeh kojim si me vezala za sebe. Ako ti, mila moja, ne obuzdas tu vatru u očima teško da ću ikada moći da se odviknem od njenog sjaja i prihvatim da provodim vekove u mraku. I još uvek je tražim u svakoj tami koja me obuzima od kada ti nisi tu.
Onog proleća, kada su nam svi poželeli srećnu budućnost, shvatio sam da je nas dvoje nemamo.
Šta ja mogu da ti pruzim sada kada ti pripada čitav svet?
Hajde, mila.
Zagrli me poslednji put.
Autor: Anđela Mihaljica
