Sedim kraj otvorenog prozora i jasno čujem
kako mi kroz vetar šapuće tvoj glas!
Čujem kako mi kažeš da te čekam jer
sigurno dolaziš da me čvrsto zagrliš
i da stojimo tako zagrljeni dok se topimo
poput šećerne vune…
A onda ćeš da me ljubiš onako, kao
na filmu, onako kako se ljube oni koji
znaju da su jedno za drugo rođeni…
Kažeš, padaće i kiša i neće nam smetati
jer ćemo biti srećni i zaljubljeni i nećemo
primećivati nikoga i ništa oko sebe.
Poklonićeš mi i ogroman suncokret
jer znaš koliko ih volim… I recitovaćeš
mi Prevera dok kiša sve jače pada, a ja
ću plesati mokrim trotoarima, opijena
poezijom i tobom.
Jednog dana putovaćemo svetom, samo ti i ja.
Obići ćemo sve od najhladnijih predela Rusije, Norveške
i hladne delove Himalaja i Alpa za kojima toliko čeznem,
do najtoplijih krajeva Afrike, Meksika i Floride koje ti voliš.
I neće nam biti dosta….
Bićemo stanovnici čitavog sveta, a kada
mora da se radi – ja ću pisati knjige, a ti
ćeš graditi najlepše građevine na svetu…
I nećemo znati za granice, rušićemo ih
zajedno… uvek zajedno.
Da, jasno te čujem kako mi pričaš
i strpljivo te čekam jer znam da ćeš ispuniti
obećanje – ti ih nikada ne kršiš.
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
