Čudovište… Da, dobro ste čuli – čudovište! Verovali ili ne, čudovišta zaista postoje. Otkud mi to? Pa znam… Imam iskustvo iz prve ruke. Jedno od njih me prati još od malena i kad god oseti trenutak slabosti – BAM!!! Napadne me s leđa! Krvoločno u moje srce zarije svoje zube… Zube hladne poput samoće…
Ja to čudovište možda nikada nisam ni videla, ali vrlo dobro znam kako ono izgleda. Tamno poput ambisa. Ljigavo kao boranija koju vas je majka terala da jedete. Hladno kao… Hladno kao srce bez ljubavi. Strašno poput senki u uglu dečije spavaće sobe. Neumorno kao nepoželjna pažnja…
Ja to čudovište možda nikada nisam ni videla, ali ga ipak svaki put osetim kad me poseti… Kad mi daruje tugu. Suze. Bol. Kad mi u uvo šapne da sam ružna. Glupa. Bezvredna. Kada mi naredi da se mrzim. Povredim. Ubijem… Tugu uvek primim. I suze. I bol. Verujem mu kad mi kaže da sam ružna. I glupa. I bezvredna. Poslušam ga svaki put kad mi naredi da se mrzim. Ponekad i kad mi naredi da se povredim. Ali još ga nijednom nisam poslušala kad mi je naredilo da se ubijem. Mada… Lagala bih kada bih rekla da o tome nisam razmišljala.
Međutim, otkako sam upoznala svog princa, čudovište se malo smirilo. Plaši ga se. Moj princ je jači od njega! Kad god se čudoviše pojavi i krene ka meni, ja pojurim svom princu i zavapim za pomoć, na šta mi se on svaki put široko osmehne – toliko široko da se njegov osmeh raširi u čvrsti blistavi oklop! A zatim me i pomiluje, i njegov dodir se pretvori u dugački mač kojim on zamahne ka čudovištu i uhvati se u koštac sa njim, štiteći me od monstuma!
Otkad smo se sreli, pa sve do današnjeg dana, moj princ još nije izgubio ni jednu bitku, ali… On to ne zna, ali ja primećujem kako mu od silnih bitki oklop polako puca, a mač tupi. Ja znam da me on ne može štititi doveka, i da će, ako to bude pokušao, samo završiti kao još jedna žrtva mog čudovišta… Ja shvatam da to jeste MOJE čudovište i da JA moram naučiti kako da se borim protiv njega… Naučiti kako da ga porazim… I uništim! Ali svesna sam da to ne mogu sama… Svesna sam da mi je potrebna pomoć… Zato i jesam ovde danas… U ovoj fotelji preko puta Vas… I spremna sam da dolazim redovno i, svake nedelje u isto vreme, sednem u nju i učim, ma koliko mi bilo neprijatno i ma koliko me strah prožimao! Samo mi recite… Da li mi možete pomoći?
Autor: Miroslav Stojković
