– Znaš šta ja mislim? – pitala ga je dok je prstima prelazila preko kontura njegovog lica.
– Šta?
– Da su te prevideli kada su brojali svetska čuda.
– Ma je li? – negde na svom obrazu ulovio je njen dlan i poljubio ga.
– Da, i sada pošto sam te ja našla, sada si moje lično čudo. Mislim, ako se ti slažeš sa tim.
– Ne samo da se slažem, već sam veoma srećan zbog toga. – nosem je dirnuo njen i poljubio je.
Tih dana nije baš znala šta joj se dešava i kako sa nekim vreme tako brzo teče. Dolazilo joj je u više navrata da porazbija sve satove, ne bi li nekako usporila vreme i živela duže svaku sekundu sa njim. Od njihovih susreta pravila je kratkometražna umetnička dela, pa ih gledala iznova i iznova, sve dok se ponovo ne sretnu.
Uživala je gledajući njegove plave oči sa malo zelenog u njima, iako je on tvrdio da zelenog nema i da joj se boje mešaju. Ona je tvrdila da on baš i ne razlikuje boje.
Volela je njegove fore za poljupce “na kvarno”. Kada bi joj rekao “Vidi, avion!”, naivno bi pogledala gore, a on bi tada na njen obraz spustio poljubac poput deteta presrećnog što je uspelo da realizuje nestašluk, i koje zna da zbog toga neće biti kažnjeno.
Umeo je da pokisne, a da nju sačuva od kiše. Da joj donese cvet i odvede je na krofne. Da joj bude odmor posle napornog dana. Umeo je da se da i da bude njen. I ona je bezuslovno bila njegova. Neuporedivo je manje pričala od kada je počeo duže da je ljubi.
Prolazila ju je čudna struja čitavim telom kada bi je dodirnuo, a po stomaku su leteli avioni kada bi je poljubio. Obožavala je njegov smeh i sreću na njegovom licu.
Nije pobegao od nje. Nije se uplašio njene ludosti, pričljivosti, divlje naravi. Rekao joj je da on sve to hoće, a da ostaje samo odgovor na pitanje da li ona njega želi.
A ko to ne bi kraj sebe želeo jedno takvo, pravo pravcato Čudo?
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.