Verovatno nikad nećeš znati kakav stisak su mi priredila četiri zida spavaće sobe u kojoj sam se nalazila onda kada su mi javili da je tvoj najvoljeniji vojnik poleteo ka nebu.
Shvatam da ti zvuči da olako ovo pričam. Naravno, čudno je da svojim bolom boliš nekoga ko o tebi ne zna dublje od same površi.
Ali, začudo, boliš.
Jer mi nije bilo potrebno ništa više od pokožice da shvatim da muzikom pokušavaš da zaustaviš rat i nevinim glasom oslikaš plavetnilo nad, sada već neumornom, kišom.
Mili, obriši suze laticama uvenulih ruža što zaplakaše za tobom. Meni ne trebaju, jer ne zaslužujem.
Počela bih od one kafe koju nikada nismo ispili. Izvini. Nije zbog toga što kafu ne pijem.
Znam da znaš o čemu govorim.
Izvini za onolike podrške koje sam ti uputila. Jer, od nemogućnosti da me dodirneš, postale su ne tako lepe više. Pretpostavljam da ti sada baš ništa nije tako lepo kao što je možda nekada bilo.
Izvini što sam verovatno previše bila sigurna u istrajnost tvog vojnika kog spomenuh maločas.
Znam da znaš o čemu govorim.
Izvini što sam mislila da će otvoriti vrata vašeg hodnika kao časni pobednik. Da će se kolektiv rasplakati isključivo od istinske radosti.
Da će se moja očekivanja obistiniti.
Izvini što nisu.
Kukavički potez je sa moje strane što sada ovako pišem, umesto da, kao ljudi, ispijemo tu kafu koju, inače, ne pijem. Zbog toga ti nisam dorasla. Zbog toga sam obavezana na beskrajno poštovanje prema tebi.
Da od lutalice izigravam sjaćenu ženu koja ima sve što joj je potrebno, vidi se kroz lutanje. Lutanje i cičanje kroz blatnjave ulice.
Znam da znaš o čemu govorim.
Vidiš, u tome je i moć našeg neznanstva. Zbog toga tako boli tvoja nesreća.
Autor: Katarina Dinić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
