– Nisi se ništa promenio.
– Ma kakvi, vidi me onda, vidi me sad.
– Dobro, priznajem, sad imaš bore smejalice, pre nisi imao.
– I loknu-dve manje.
Izgubili smo jedno drugo sa radara pre nekoliko godina i slagaću ako sada bilo koji broj izgovorim.
U nekom trenutku, dane smo često provodili u prisustvu onog drugog, samo to nije uvek bilo onako kako sam ja zamišljala. Ma šta zamišljala, nije bilo kako sam htela, a nije baš ni njemu to bila neka super posebna stvar. Nešto jeste kliknulo, ubrzo se desio kratak spoj i naš osigurač je izleteo iz ležišta. A ja, ovako niža od njega, nisam uspevala ni izdignuta na prste da osigurač vratim na mesto, a njemu se on nešto i nije vraćao nazad. Samo što sam ja bila prilično mlada i uporna, pa sam tako dugo stajala dok prsti nisu pomodreli, a on produžio dalje. Pametan čovek.
U nekom skorijem trenutku vratili smo se na radar, mada na neke druge pozicije. Kao dva prilično odrasla bića, doduše on malo više od mene, i prijalo mi je. Prijalo mi je da pričamo ozbiljno na ozbiljne teme, i da tu i tamo napravimo neki neozbiljni potez olovkom. Smejala sam se i bio mi je ponovo drag. Nekako i dalek i blizak u isto vreme. Lepo dalek i prijatno blizak.
I nekako neočekivano drag.
Voleo je još uvek da me onako pecne malo, tek onako usput, a ja nisam varničila kao ranije, već sam smireno vraćala. Bila sam ponosnjikava što sam porasla za neki drugačiji razgovor sa njim. Kao nekada bismo razmenili po koji muzički dragulj, a ja ne bih mnogo zanovetala jer znam da je prilično izbirljiv kada su te stvari u pitanju.
Njegova leđa na koje bi poveći aeroplan mogao da sleti samo ako se usudi, mogla su svašta da ponesu, ali ne i narušavanje njegovog sopstvenog mira i poretka u glavi dok čita, a to neko veče je čitao Lauševića. Ni sa te se strane nije promenio.
Trebalo je vremena da shvatim, ali od njega sam onda naučila neke važne stvari.
Jedna od njih je da kad se nekome ne popravlja osigurač, ne treba ni tebi od silne volje da budu modri prsti. Previjaćeš ih sama, i nećeš moći baš normalno da se održavaš na nogama. I da taj osigurač nije kraj sveta. Ni tvog niti bilo čijeg. Niko tu ništa ne gubi, niko tu nikoga ne dobija na blef.
Naučila sam da usijana glava ne priča smislene stvari, i da to što zid o koji udaraš istrajava ne znači da treba da udaraš još jače i upornije, već da se makneš ako nema ne prolaza, već ako ni pukotine nema na njemu.
A ono što sam naučila ovih dana je da se neke stvari ucrtane i na mom i na njegovom licu neće nikada promeniti, ma koliko godina da prođe, a te se na njegovom licu vide kad god ga čovek pogleda – osmeh na tatu, zeleno na mamu.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.