Nemoj da me ostaviš,
molim te!
Vapaj
tuga
bol
u mom glasu
mešali su se
sa tek progutanom
gorčinom
rakije,
suze su mi
natapale oči
ali,
pokušao sam.
Povukao sam
poslednji potez
kojim sam nameravao
da te zadržim
da ti ne dozvolim
da mi odeš
sada
kada si mi
najpotrebnija.
Sada
kada više ne znam
ko sam,
ni kuda bih krenuo
ni kuda bih
ovako lud
bez tebe
malena, stigao.
‘Nisam ja tebe ostavila,
nego ti mene
sećaš se?!
Ili treba da te podsećam
kakvu si glupost
juče napravio
idiote jedan…’
Pa nemoj,
nemoj da mi dopustiš
da te ostavim.
Nemoj,
ostani!
Bio sam pijan,
ponovo krivim alkohol.
Tajac
neverica
muk.
Gleda me,
tim svojim zelenim
očima
i sigurno misli
da bih sada najradije
poginuo za nju
umesto da dozvolim
da zauvek nestane
iz mog života.
‘Kasno je za popravni
znaš i sam,
jebiga..’
Knedla mi stoji
u grlu
ne umem da kontrolišem
Bol
bes
nemoć.
Ponovo hvatam flašu
i ispijam i ono malo
rakije
što je na njenom dnu
ostalo.
Tu i ostajem
na dnu.
Sam, bez nje
koja upravo odlazi.
Sam, jer znam
da se više nikada
neće vratiti.
Autor: Mario Bačlija
pinterest.com
