Ćihu-ćihu-ćihu-hu!

Sigurno se sećate filma „Lajanje na zvezde“. A pamtite li kako su maturanti iz provincijske gimnazije na svoju maturantsku ekskurziju išli vozom? I zar vam se ne čini da je to lokomotivizirano putovanje nekako zanimljivije i slađe od onog danas mnogo češćeg, autobuskog? Ako spadate u grupu putujućih studenata, kom ste se taboru priklonili – onom starom, koji voli truckanje po šinama, pisak lokomotive i druženje po kupeima, ili onom modernijem, koji se radije opredeljuje za nešto bržu vožnju međugradskim busevima? Ovaj tekst biće mali pokušaj da vas, ukoliko im do sada niste bili skloni, privolimo da date šansu i vozovima.

Ako ste jedan od studenata koji još uvek nisu upoznati sa blagodetima Fleksipas vozne karte, krajnje je vreme da se upoznate. Nije slučajno što su duhoviti putnici ovoj karti nadenuli i ime – Fleksispas 🙂 .

Reč je o voznoj karti koja će vas koštati 1500 dinara sve dok ne napunite 26 godina – onda će poskupeti na 3000 i više neće biti baš toliko isplativa. Ali, sve dok ste u prvoj polovini dvadesetih, uživajte.

Fleksipas karta važi mesec dana od dana kupovine, pri čemu je možete koristiti deset dana u toku datih trideset. Konkretnije – ako danas putujete od Niša do Beograda, potrošili ste jedan dan i preostalo vam je devet. Ali, i ako danas odete iz Niša za Beograd, pa onda uskočite u drugi voz iz Beograda za Novi Sad, sve se to takođe broji kao jedan dan. Dakle, u jednom danu možete da putujete koliko vam je volja, i koliko fizički možete da postignete.

Ova karta je genijalno rešenje ukoliko putujete na duže relacije, pa makar to bilo i jednom mesečno – ako, recimo, živite u Pirotu a studirate u Novom Sadu, Fleksipasom možete da odete kući i vratite se natrag duplo jefinije nego da ste kupili povratnu autobusku kartu ili obične pojedinačne karte za voz.

Isto važi i ako putujete na kraćim relacijama, ali volite da odete kući svakog vikenda. Pa čak i ako vam Fleksipas nije po volji, i klasična povratna vozna karta dosta će vam smanjiti troškove, s obzirom na to da je autobuski prevoz za istu relaciju otprilike duplo skuplji. Ali, dosta ekonomisanja.

Koliko puta vam se desilo da se u autobusu onako svojski zapričate sa komšijom po sedištu? Čak i da ste imali ovakvih iskustava, ponovo ste svoju komunikaciju ograničili samo na osobu koja je slučajno sela kraj vas. U vozu je situacija znatno drugačija – naročito ako vam zapadne klasičan vozić sa kupeima u koje se po pravilu smesti vas šestoro, a ako je velika gužva, što da ne i osmoro. Kupei neminovno usmeravaju ljude jedne na druge, i prosto bude u njima želju za razgovorom. Po vozovima ćete se slatko ispričati sa ljudima najrazličitijih godina i zanimanja; čućete obične i neverovatne životne priče – od izuzetno zanimljivih do onih koje vas uopšte ne zanimaju. Ako duže budete putovali vozom, jednom će vam sigurno pasti na pamet da biste mogli da napišete knjigu o ljudima koje ste na tim putovanjima sreli i pričama koje ste od njih čuli.

Vozovi su sjajna terapija za stidljive, povučene i ćutljive.

Koliko i da vam se neće, velika je verovatnoća da ćete u vozu morati da progovorite – sigurno će se naći neka baka koju će jako zanimati odakle ste i šta studirate, čime se bave vaši roditelji i iz kog su vam kraja baba i deda; svakako ćete često nailaziti i na kolege studente sa kojima ćete poželeti da razmenite po koje studentsko iskustvo; nije nemoguće ni da u nekom kupeu slučajno naletite na starog prijatelja ili rođaka za kog niste ni znali da je deo vaše familije, ali ste to sasvim slučajno otkrili u razgovoru. I tako, od kupea do kupea, od priče do priče, nižu se nova iskustva, nova poznanstva, nove zgode što često prerastu u zabavne anegdote za prepričavanje. Kada naiđete na zanimljive sagovornike, i ne čini se da je cilj putovanja baš toliko dalek.

Neke praktične činjenice. Svaki voz ima nešto što autobus nema – wc! Tačno je, ne šljašti kao u reklami za Domestos ili Mr. Proper. Ali bolje i malo nehigijene nego da mučite bešiku dok ne dočekate izlazak iz autobusa („Stani, majstore!“ teško da će biti od pomoći). A i što reče jednom jedan doktor – „Čistoća je pola zdravlja, a nečistoća druga polovina.“ Dakle, 1:0 za voz. Osim toga, voz ima i sasvim solidan prostor za šetnju – ako ste se ukočili od dugotrajnog sedenja, izađete malo iz kupea pa protegnete noge sa jednog na drugi kraj vagona, pri čemu se ne zanosite čas na jednu čas na drugu stranu jer voz mnogo manje „drnda“ od autobusa. 2:0. Verovatno zbog većeg prostora i samim tim veće količine vazduha, mnogi ljudi koji u autobus ne ulaze bez tableta protiv mučnine sa vožnjom u vozu nemaju nikakvih problema, pa čak i ako se voze u kontra smeru. 3:0. Prozori – ako se vaši saputnici ne bune, u kupeu uvek možete otvoriti prozor i pustiti malo svežeg vazduha koji, složićete se, u autobusima često nedostaje. 4:0. Osim svega navedenog, ako vam se kojim slučajem dogodi da nije velika gužva i izborite se za prazan ili bar 90% prazan kupe, pruža vam se mogućnost koju vam autobus nikada neće dati – da se ispružite i odspavate skoro pa kao u krevetu. Malo neudobnom i truckavom, ali ako putujete noću ili na duže relacije, njegova nesavršenost sigurno vam neće smetati. Stigli smo do… 5:0. Dovoljno.

Okej, naši vozovi nisu poznati po tačnosti, i znaju da kasne i u polasku i u dolasku. Ali, znaju da dođu i na vreme. A kašnjenje kao pojava i osobina, morate se složiti, neretko se registruje i kod autobusa, a i kod ljudi. Možda nisu poznati ni po besprekornoj čistoći, ali oni koji tvrde da vozove ne koriste jer su prljavi neka se bar na trenutak zapitaju koliko je zaista apotekarski čisto autobusko sedište na koje sa tolikim poverenjem spuštaju svoje zadnjice.

Kao i studentski dom, kao i menza, i putovanje vozom nije savršeno. Ali ima svoju draž. Probajte. Bar jednom za vreme svog studentskog života umesto na autobusku, krenite na železničku stanicu. Ako vam se ne dopadne, vratite se svom uobičajenom načinu putovanja. Ali ako u vama živi bar malo strasti i avanturističkog duha, vozovi će vam sasvim sigurno prirasti za srce, i postati mnogo više od običnog prevoznog sredstva.