– Je l’ ti nedostaje? – pitala su je dva oka puna saosećanja.
– Uf, pa naravno da mi nedostaje! Kako i ne bi. – odgovorila bi setno, a onda se nasmejala samo pri pomisli na njegov lik.
– Pa kako izdržavaš?
Nije ni maloj bilo najjasnije, pa je od sebe potražila odgovor.
Kažu da ljudi grle svoju čežnju za nekim, ali ona to nije radila. Jer je po prvi put u životu nečija čežnja grlila nju – njegova za njom.
Prvi put u životu nije izbegavala mesta na kojima je boravila sa nekim, što je inače radila, da leptirići u stomaku ne bi bili povređeni neuzvraćenom čežnjom, ali ne i ovog puta. Sasvim normalno, bez ikakvih stega, odlazila je na ta mesta, čak im se rado i vraćala. Zato što je tu najlakše mogla da evocira njegov miris. Tu ju je najjače grlio.
Tamo gde ju je čekao onomad sa cvećem u rukama. Ili tamo gde su jeli one neke zdrave palačinke. Ili na trgu gde joj je rekao da je danas baš lepa.
Jer koliko god da joj je bilo teško nekim danima, znala je da zažmuri i da oseti njegove ruke oko svojih ramena. Nosila ga je svuda sa sobom, kao što je i rekla da će raditi, i zato nikada
nije bila sama. Valjda je tako i umela da preživi to nedostajanje iz dana u dan.
Svakoga dana bi ga ili čula ili videla. A ono glavno jeste to da je svakoga dana osećala da je tu, kao da će se pojaviti svakog časa iza ugla, jer je tako na nju delovao. I nisu to bili leptirići u stomaku, ne. Bilo je to nešto mnogo jače, i nije se zaustavljalo na tom malenom prostoru, već je letelo i strujalo čitavim njenim telom. Bili su to avioni.
Jer neke leptire koji su se kod nje nekada davno gnezdili, bilo je lako povrediti. Onda bi ih ona rasterala, da je ne bi više boleli.
Dok njegovi avioni, nikako i nikada nisu bivali povređeni, niti su je boleli, jer su uvek putovali u dva smera. Održavali su je kako na nebu, tako i na zemlji. Njenu i njegovu čežnju držali su u ravnoteži. Dovoljno da mogu da osete jedno drugo, iako se ne dodirnu.
Jer ti njegovi avioni čežnje bez kojih nije mogla da zamisli i jedan sekund dana…
Bili su neuništivi.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.