Kad će da nam postane svejedno šta neko drugi priča ili misli? Da li je moguće da ljudi koji su tako savršena živa bića, budu zavisni od mišljenja drugih? Kada su nam mozak i sve njegove funkcije postale tako strane?
Kada su nam kako se to kaže „vrane popile mozak“?
Po svemu sudeći, živimo u veku ekspanzije šunda i kiča. Sve ono što ne valja postaje ultra moderno, a svako ko ne prati tzv. “ trendove“ postaje etiketirani demode slučaj. Navodno era slobode gde svako može da bude šta poželi, a zapravo smo i dalje duboko zatucani i osuđivački nastrojeni. Živimo i svemu se divimo, svemu što nam se plasira, misleći da ćemo na taj način postati bolji, popularniji, moderniji, inovativniji. Nećemo, zaista to je zabluda. Sve to i što nam se nudi bude uglavnom otpad.
Nije moderan onaj koji prati sve ono što mu svet nudi, već onaj koji prati sopstvene trendove. Takvi ljudi postaju inovativni i odvajaju se od većine, kreću svojim putem, misle svojom glavom, plasiraju samo svoje stavove, gledaju svoja posla. Ne mora da znači da je svet onakav kakvim ga je neko drugi predstavio a svet opšte prihvatio, svet oko nas je ono što mi vidimo i doživimo lično.
Šta nas to sprečava da budemo ono što jesmo? Šta nas to sprečava da osetimo sve čari života na svoj način, da kažemo svetu ono što mislimo bez bojazni da će nas društvo osuditi?
Zar ne shatamo da upravo oni koji osudjuju su i sami sa sobom u ratu, pa žele da od podne uvuku ostatak sveta u svoj začarani krug? Pridržavaju se nekih moralnih načela a nemaju pojma ni šta je to, sve neka nepisana pravila, a kad padne noć, bože sačuvaj, ne biste ih prepoznali u šta se sve pretvaraju. Kada bismo glasno rekli svoje i upoznali sebe stekli bismo sve preduslove za spokojan i srećan život.
Umesto što se zadovoljavamo time da budemo masa, pokušajmo da budemo onaj deo populacije koji je u manjini, koji je drugačiji, koji voli, želi, prihvata i razume. Zaista kada bismo se posvetili upoznavanju sebe, ne bismo imali vremena da zabadamo nos gde mu nije mesto, da procenjujemo, ocenjujemo i osuđujemo druge ljude a ni sami ne znamo ko smo zaista.
Kada pogledamo svoj lik u ogledalu, nećemo videti ni komšiju, ni druga, ni kolegu ni roditelje, rođake, momke, već sebe. Nastavimo li da živimo tuđe živote i da živimo kako mislimo da je „IN“ , jednog dana i sam taj odraz u ogledalu bi mogao da nas uplaši. Videćemo nekoga i nećemo znati ko je to. Kako vreme bude prolazilo, svako jutro će se i taj lik menjati shodno našim godinama, i proći će nam život a da nismo ni jedan dan uživali u sebi i svojim snovima.
Ljudi oko nas, sve to moderno što nam se plasira, svi ti stavovi, principi, postaju prolazni, menjaju se, zavise od nekog drugog, a mi, mi ostajemo sa sobom do kraja života, i zato je bolje da se što pre upoznamo i uživamo u svakom delu sebe.
Autor: Aleksandra Gardašević
