Čemu se čudiš?!
Zbunjuje te moja hladnoća?
Neobično ti je to što prolazim pored tebe kao
Pored gomile starih krpa?
Čudi te to što držim u sebi sve ono
Što si se plašio da ću izgovoriti naglas?
Nejasno ti je moje ćutanje onda kad si očekivao vrisak?
Nejasno ti je još mnogo toga…
A zašto se čudiš?
Zar u mojoj glavi nije bubnjalo milion pitanja?
Zar je meni bila jasna tvoja transformacija
Od lažnog kralja do bednog prosjaka?
I dalje se čudiš?
Još se pitaš gde je nestalo sve ono dobro u meni?
Čudno ti je kako mogu da te prezirem,
A nekada sam te neizmerno volela?
Tebi barem ništa od toga ne bi trebalo
Da bude čudno, strano i nejasno…
Sve je to tvojih ruku delo,
Odraz tvojih postupaka…
Ja sam najveće delo koje si ti
Uspeo da stvoriš, samo si pomešao postupke
I umesto da mi udahneš dušu, ti si je
Isisao iz mene i prosuo je po platnu.
I po tako razlivenoj duši parao si
Prljavim prstima,
Siktao na nju kroz otrovne očnjake
I prelazio po njoj ledenim pogledom.
Zato se ne čudi što ne ličim na sebe
Jer mi je promenjen krvotok,
Oduzeta duša i iščupano srce.
Ja sam remek-delo koje je upalo u šake lošeg umetnika.
Zato se ne čudi jer te samo po meni znaju,
Ne čudi se što te spominju po lošem
Jer neko je načinio i Krivi toranj u Pizi napravivši grešku,
Ali je to učinilo delo poznatijim od umetnika!
Ne, ne čudi se što sam postala
Tvoj odraz u ogledalu i što se u meni
Nastanilo sve najgore od tebe –
Jesam se iskrivila, ali još veličanstveno stojim –
poput Tornja!
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
