Sinoć sam čekao da se vratiš sa posla,
Skineš cipele, naspeš čaj i podviješ noge na dvosedu.
Našem dvosedu.
Noćas sam čekao da se ušunjaš u stan,
Spretno uvučeš u krevet i zagrliš me.
U naš krevet.
Jutros sam te i dalje čekao.
Da brzinski skuvaš kafu, i ostaviš mi poruku na stolu.
Našem stolu.
Sinoć tvoja ruka nije takla kvaku,
A ostavljen ključ na komodi gledao je u vrata.
Noćas sam legao striktno na svoju polovinu kreveta,
A tvoj se jastuk sledio od nedostajanja.
Jutros nisam pročitao kad se vraćaš
I nisam pročitao da me voliš.
Nasuo sam kafu i prosto gledao kako se hladi.
Shvatio da nisam čekao samo tebe,
Već i nekog sebe da mi se vrati sa tobom
Da se vrati kući, na dvosed, u krevet, u kuhinju.
Shvatao sam da mi nisi samo ti nedostajala,
Jer sam i sebe i sve ovo voleo kada sam sa tobom,
Naš mali stan i šarenu terasu.
Nisam te čekao jer mi je falila moja polovina
Meni je sa tobom, od tog jutra, zapravo falilo moje celo.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.