Kažu da je čekanje najgora bolest kojom možeš zaraziti nekoga. Gora od bilo čega, neumoljiva, opaka bolest koja te slomi, izmrcvari i potpuno uništi. Tako ljudi govore, a ja to sasvim pouzdano znam!
Znam jer sam čekala dugo, čekala da se javiš, da pošalješ poruku, da kažeš nešto. Tako sam te strpljivo čekala, živeći potpuno van realnosti i svakog trenutka se nadajući da će doći bolji dani u kojima ćemo se smejati lepše, glasnije, više… Strpljivo sam gledala u daljinu maštajući o tome kako ćemo se voleti neizmerno, zaboraviti sve što je bilo, kako ćemo ići jedno drugom u zagrljaj raširenih ruku, razvučenih osmeha i ustreptalih srca.
Ništa se nije dešavalo, samo je bolelo sve više, a ja sam i dalje uporno čekala! Čekala da se predomisliš, da kažeš da ti je žao, da shvatiš, da vidiš, da razumeš. Čekala sam te da se vratiš, da odgovoriš, da se pojaviš… Da, sve sam čekala i sve sam želela, o svemu sanjala i maštala, sa tobom sve htela, ali dragi… čekanje je bolest koja ubija!
favim.com
Ubija tako lagano i podmuklo da i ne primetiš da si na izmaku snage i života, da samo u jednom trenutku shvatiš da ti ponestaje vazduha, da se gušiš, da si oronuo i tužan, da plačeš i kad nemaš valjanog razloga za to… A razlog je to prokleto čekanje, koje steže poput omče oko vrata, umara gore od bilo čega drugog, boli više nego šamar i udara jače od groma.
O, da znaš samo kako čekanje troši, mrvi, cedi i lomi! Da znaš nikada nikome više ne bi dozvolio da čeka, ni poziv, ni poljubav, ni ljubav, ni tebe. Da makar malo osetiš kako se od čekanja oboli i kako te ono promeni, ispije i uništi, tada bi ti bilo jasno zašto više nisam mogla da te čekam.
Čekanje nije samo sedenje i gledanje u daljinu, ono je rušenje nada i snova, probadanje u grudima, bol u telu, malaksalost i nesanica, ono je oštrica koja reže, zima koja struji telom i plamen koji to isto telo prži.
Autor: Bojana Krkeljić
