Nema te… Dan treći. Telefon ti nedostupan, automobil parkiran pred kućom, svetla ugašena i neka sablasna tišina okolo.
– Idem poslom, javiću ti se čim se vratim – odzvanja u mojoj glavi naš poslednji razgovor i ove reči koje si mi rekao.
– Nedostajaćeš mi – rekoh ti tada.
– I ti meni – odgovorio si mi i otišao.
Već je počela da me hvata panika. Ni poruke, ni poziva od tebe danima, čak ni onog neizostavnog „laku noć“ i „dobro jutro“.
favim.com
Dlanovi se znoje, noge klecaju, a svaka nova poruka na telefonu je ujedno i nova nada. Uzaludna!
Drhtavim rukama sebi točim čašu crnog vina da u njemu nađem utehu, ali ono je gorko, oporo i ne prija. U glavi mi se samo sve više vrti i pred očima mi odjednom nastaje – mrak.
Čaša pada na mekani, beli tepih i vino se razliva svuda po njemu, poput krvi. Ne znam koliko dugo sam ležala tako u bunilu i bez svesti. Znam samo to da me probudio zvuk poruke na koji sam reagovala čak i kad sam u najdubljem snu, koji sam sanjala i željno iščekivala. Od tebe je!
Srce počinje sve jače da bije, oči se pune suzama, a drhtave ruke jedva pogađaju opciju za otvaranje poruke.
– Vikend je bio divan, jedva čekam da te opet grlim pod svetlima Pariza. Volim te – pisalo je.
Vikend? Pariz? Grljenje? U glavi počinju da mi odzvanjaju te reči. Bubnje poput doboša i osećam se kao da tonem.
– Poruka nije bila namenjena meni – zaključujem dok spuštam glavu na mekani jastuk. Tonem u njega kao na dno okeana dok me lome ogromni talasi. Raspadam se poput stare olupine koju su duboke vode savladale, a koja se borila poslednjim atomima snage, znajući da je uzalud.
Tu si… Dan četvrti. U mojoj kući svetla ugašena, automobil mi parkiran ispred. Okrećeš moj broj – nedostupan je. Okolo – sablasna tišina.
Autor; Bojana Krkeljić
