Prizori iz sna polako nestaju i ona umorno otvara oči. Okreće se na drugu stranu i povlači pokrivač na rame. Pokušava da ponovo natera kapke da se sklope, ali ne ide. San se ne vraća. Otišao je negde bez povratka, u isto ništavilo u koje nepovratno odlaze sati i dani. Sklanja pramen kose koji joj pada preko obraza. Nešto je neobično; nešto je neprijatno. Bol u zglobovima, razabire kroz nepotpuno razbuđenu svest. Klizi joj kroz šake sve do vrhova prstiju. Izvlači ruke ispod pokrivača i savija šake u pesnice. Boli. Odakle bol? Sinoć je nije bilo. Napreže oči da sagleda svoje prste u pomrčini, ali u tamnoj sobi nazire samo siluete. Jasnije vidi bol koji joj se uvukao pod kožu i kola joj kroz kosti nego sopstveno telo. Nastavlja da savija prste, a onda ih ponovo ispravlja; kao dete koje se zabavlja nekom čudnom igrom koju je samo izmislilo. Bol polako popušta i oseća da joj se živost lagano vraća u dlanove i ukočene prste. Ipak, kao da ruke i dalje nisu potpuno njene; u tami koja okružuje krevet, čini joj se da na sebi nosi ruke nekog stranca, čije pokrete ne uspeva da istinski oseti i kontroliše.
weheartit.com
Ustaje iz kreveta polako, i spušta stopala na hladan pod. Nikada nije volela tepihe. Oslanja se šakama na postelju, i oseća u zglobovima tupe ostatke malopređašnjeg bola. Šolja kafe će sve rešiti. Sve probleme. Sve bolove. U spavaćici koja joj dopire do sredine butina i otkriva jedan mali mladež tik ispod ruba tkanine, lagano odlazi u kuhinju. I dalje bosa, gotovo lenjo oslanja gole tabane na pločice. Treba kupiti novu džezvu, pomišlja gledajući u njenu oljuštenu dršku i ko zna kada okrnjenu ivicu. Ipak, danas će skuvati kafu u ovoj. Naliva vodu u šolju, i sluša mlaz kako smireno teče niz slavinu. Ima u tome nečeg opijajućeg, u tom ujednačenom zvuku vode, razmišlja i dalje pomalo pospano. Spušta džezvu na ringlu i uključuje šporet. Provriće dok se umije.
Vrata kupatila tiho škripe, otkrivajući tamu male prostorije. Nedostaje joj jedan sasvim mali prozor. Samo malo dnevne svetlosti. Pritiska prekidač i veštačko svetlo preplavljuje kupatilo. Čini joj se da je suviše grubo, oštro, neprirodno. Naginje se nad lavabo i ponovo se prepušta zvuku mlaza koji curi iz slavine. Voda joj se sliva niz lice, ulazi joj u oči, vlaži pramenove kose koje nije dovoljno čvrsto pokupila u punđu. Ostaci sna konačno nestaju u vodi koja joj kaplje niz bradu; gotovo da može da zamisli kako ih odnosi, otičući niz slivnik. Sada već sasvim budna, uspravlja se i staje naspram ogledala. Posmatra odraz u staklu, gotovo ne dišući. Zenice joj se šire, kroz telo joj prolazi drhtavica koje je tek neznatno svesna. Prinosi ruku ustima (blagi bol i dalje tinja negde ispod kože), kao da hoće da priguši krik.
I zaista, krika nema. U malom kupatilu vlada potpuna tišina, narušena samo zvukom vode koja lagano počinje da vri u kuhinji. Krik ostaje unutra, zarobljen u neverici, uvijen u niti iznenadnog straha. Ukočena, i dalje gleda u svoj lik u ogledalu. Pogled joj uzvraćaju zenice zarobljene u nežnu mrežicu sitnih bora; iznenađeno širi oči, i u čelo lika iz ogledala useca se par dugačkih, tankih brazdi. Možda još uvek spava, hvata se očajno za slamku racionalnosti. Sve je samo san. Još uvek nije ustala iz postelje. Ipak, podiže ruke ka licu, i odraz u ogledalu verno sledi njene pokrete. Dodiruje kožu oko očiju, prelazi preko bledoplavih podočnjaka koji se naziru pod njima, opipava bore na čelu. U vezanoj kosi na veštačkom svetlu presijavaju se sede. Kao da su tu dospele sa nečije tuđe glave, prepliću se sa crnim vlasima, još uvek malobrojne, ali jasno odlučne da jednom preuzmu vlast. Prelazi prstima preko njih, sasvim polako, gotovo sa nežnošću. Ne, nipošto, nije još sasvim stara, ali znaci starenja jasno se ocrtavaju na liku iz ogledala. Čini joj se da sa glatke površine nemo šapuću neke čudne reči; nešto o tome kako povratka nazad nema. Zatvara oči još uvek u neverici, pa ih ponovo otvara. U ogledalu se ništa nije promenilo. Kroz kičmu joj struji duboki užas, koji neprimetno potiskuje čuđenje. Ne može biti istina. Mora da sanja. Sinoć… Sinoć je otišla u krevet sasvim drugačija. Sinoć je bila mlada, jako mlada. Sinoć oko očiju nije imala mrežu bora, i u kosi joj nisu sijale sede vlasi. Seća se kako se pogledala u ogledalu i nasmejala sama sebi, kako joj je osmeh blesnuo na glatkoj, čistoj koži, a crni pramenovi zalelujali joj se oko lica. Sinoć je bila mlada…
Umiva se ponovo, grubo trlja kožu vrhovima prstiju, kao da se nada da će voda sprati masku sa njenog lica. Ponovni pogled u ogledalo suočava je sa neuspehom. Ništa se nije promenilo. Sinoć, sinoć sam bila mlada… Odzvanja joj u glavi kao da dolazi iz neslućenih daljina, u koje nikada nije kročila. Negde iza uzvika tiho se rađa sumnja – a šta, šta ako to nije bilo sinoć? Kljuje joj svest poput gladne vrane. Ispod slojeva straha i nade, čini joj se da se nešto nazire u gustoj magli. Ne može da ga vidi, ma koliko zatvarala oči i zurila ispod kapaka. Obrisi. Nejasne linije. Možda su to dani. Možda i godine. Decenije. Ne uspeva da dokuči. Zna samo da je pre odlaska na počinak bila mlada. Više nije sigurna kada se taj odlazak zbio.
Voda u džezvi uveliko vri, i zvuk pobesnelih mehurića tek sada dopire do njene svesti. U poslednjem trzaju nade, izlazi iz kupatila u hodnik i ogleda se u velikom ogledalu na zidu. Dočekuje je isti odraz, isto lice koje se preliva u blago naboran vrat i zrelo telo sredovečne žene. Polako ulazi u kuhinju; pločice kao da su hladnije nego malopre. Sipa u džezvu kašičicu kafe, i sa uzdahom primećuje da joj ruka blago drhti. Miris vrućeg napitka ispunjava mali stan; uvlači ga duboko u nozdrve, kao da će njime iz svesti isterati onu beskrajnu maglu. Seda na stolicu u trpezariji, spušta šolju na sto i dugo gleda kroz zamagljen prozor, iza kojeg se naziru obrisi komšijskih zgrada.
Uveče se dugo prevrće u postelji; steže je spavaćica, jastuk je neudoban, pokrivač je suviše pritiska. San ne dolazi. Čak i kada oseti da je blizu, tera ga od sebe kao dosadnu muvu. Ne želi da zatvori oči. Ne želi da zaspi. Najzad, umor odnosi pobedu, i kapci joj se sklapaju teško, kao da su od olova. Pre nego što utone u san, gotovo da može da oseti strah kako joj mili kroz kožu, sve do prstiju na rukama koji ponovo počinju da bole. Koliko će vremena proći kada se ponovo bude probudila?
