U nekom paralelnom univerzumu, jedan paralelni Ti stojiš tik ispred paralelne mene i govoriš mi, jasno i glasno, ili samo malo tiše:
„Ti bi mogla biti ono što mi treba.“
U nekom paralelnom univerzumu, kažeš mi da sam ja ono foliranje šefova da ti nije dobro i da ćeš dan provesti u krevetu.
Ono planiranje planinarenja usred radne nedelje i umotavanje pod pokrivač kad shvatimo da bismo ga radije preležali i trampili za dobar film.
Kažeš mi da sam ja ona nesređena organizovanost zbog koje gubiš živce, a kojoj se tvrdoglavo vraćaš, jer nema plana kog umem da se pridržim kad mi staneš tako, tu. I jer nema plana koji bi tebe sprečio da mi staneš tako, tu.
Kažeš mi da sam tvoja omiljena kockica sarkazma i uvrnutosti, želje i voljenja, smejanja i psovanja. Kockica koja te drži u napetom rebusu dok razmišljaš na koju će stranu ovaj put pasti. Ali si svaki put spreman da je uhvatiš.
Kažeš mi da sam nepraktični haos koji je smešan kad besni i besan kad nije ozbiljno shvaćen, i da je utoliko zabavnija svaka provokacija.
Kažeš mi da sam klackalica samokritičnosti i egomanije zbog koje često želiš da mi se obraćaš u drugom licu množine. A onda, kad se smirim, prigrliš sva ta lica, jer sam, na kraju dana, tvoja omiljena rasejana zbrka.
Ona koja pokuša da ti spremi pekinšku patku, a kad ne uspe, servira nudle i pusti Pekinšku patku na jutjubu.
Ona koja nikad nije gladna i uvek smatra tvoju porciju primamljivijom.
Ona koja se uvlači u tvoje majice a potom ih diskretno skladišti u svoj ormar.
Ona koja te posle par piva moli za parče kreveta i spuštanje roletne jer sunce nije normalno u ponoć.
Ona koji ti se kači po ramenima i struku i životu i ne možeš da je se otreseš. Malo jer je vrlo dosadna, malo jer to u stvari ne želiš.
Eto.
U tom nekom paralelnom univerzumu, ti staneš pred mene i kažeš mi:
„Ništa bolje od toga ne mogu da zamislim.“
U nekom paralelnom univerzumu, dakle, ja sam ono što želiš.
Ono što misliš da ti treba.
Ali u ovom, plašim se – nisi baš tolika budala.
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.