Naša sagovornica je veliki borac za kvalitetnu pisanu reč i za talentovane mlade ljude koji mogu da doprinesu kulturi u budućnosti. Organizovala je mnoge kulturne manifestacije. Ona je jaka, energična, uporna i iskrena. Piše poeziju, član je Udruženja književnika Srbije, objavila je nekoliko zbirki, a zbog specifičnosti jezika i izražajnih sredstva, njena poezija je nazivana i „muškom“ poezijom.
Razgovarali smo sa Brankom Todorović, urednicom književne scene u Kulturnom centru Šabac.
Poštovanje, Branka! Hvala što ste prihvatili da date intervju za naš magazin. Za početak, uvedite nas u priču o Vašem radu sa mladim talentima. Ako dođe kod Vas mlad pesnik u Kulturni centar, kakve savete ili pomoć može da dobije?
Pre svega, hvala Vam što ste mi ukazali čast da za Vaš portal dam intervju.
Da se vratimo na početak Vaše uvodne priče – poeziju pišem dugi niz godina, takoreći ne sećam se samog početka, bilo je to u ranom detinjstvu.
Mnogi književni kritičari su za moju poeziju rekli da je „muška“, sa čim se ne bih složila, jer poeziju ne delim po polovima (muška i ženska), već isključivo na dobru i lošu, duboku, moćnu i lišenu svakog vida patetičnosti.
Godine rada su iza mene, bavljenja poezijom kao suštinom života, tako da se u radu sa mladim talentima trudim da kroz pisanu reč i proces stvaranja pesme izvučem na površinu sam koncentrat kako emocije tako i teme o kojoj pesma peva. Najlepši osećaj je kada je komunikacija uzajamna, kada ih navedete da kanališu energiju i emociju kroz slike i simbole tema i motiva. Kada smo mladi, uglavnom ne primećujemo sopstvene greške, sa sugestijama se mora biti oprezan, a dovoljno sugestivan kako bismo razumeli suštinu.
Otvorena sam za svaku vrstu saradnje i uvek spremna da mladim ljudima pomognem kroz radioničarski rad, da jasnije sagledaju pesmu i njene nedostatke.
Uvek pričamo o mukotrpnom i ozbiljnom stvaralačkom radu, o pesnicima i književnoj afirmaciji, kako bismo pravili razliku o kvalitetu poezije, jer je najbitnije da se izađe iz ustaljenih tokova radeći na autentičnosti. Zajednički rad nas oplemenjuje, mnogo naučimo jedni od drugih. Učim ih da ne žure sa objavljivanjem poezije. Postoji vreme ceđenja i sagledavanja onog što smo iznedrili. Nikad mi neće biti jasna tolika potreba da se štancuju knjige, izostala je samokritičnost, veoma je važan ozbiljan pristup umetnosti. Mnogi misle da broj objavljenih knjiga igra presudnu ulogu.
Uspešno pišete poeziju, takođe ste pisali recenzije mladim pesnicima. Kako vidite savremenu srpsku poetsku, ili uopšteno, književnu scenu?
S obzirom na to u kom vremenu živimo, pitanje je veoma kompleksno – kako uopšte vidimo život u Srbiji…
Kroz život me nosio optimizam i to je bila glavna motorna snaga moje ličnosti, ali, nažalost, već duže vreme ne mogu da se zaklanjam iza tog optimizma, jer je opšta slika u svim porama društvenog života tužna.
Mislim da svako vreme nosi svoje breme i da je poezija danas mnogo manje prisutna, da ne kažem skrajnuta u odnosu na prošla vremena koja su bila romantičnija, kada se uz poeziju disalo i živelo.
Za razliku od drugih žanrova u književnosti, mislim da je poezija nepravedno zapostavljena i da joj se ne daje dovoljno prostora, tako da sami moramo pronaći način kako da promenimo tu sliku.
Možda nije loše da se osvrnemo i na nove tehnologije, jer zahvaljujući internetu poezija je vidljivija, s tim da kvazi pesnici samozadovoljno okupiraju društvene mreže, nema nikakkvog filtera. Ipak ne napušta me misao da ono što je kvalitetno uvek pronađe put do onih koji znaju šta je prava umetnost.
Organizovali ste veliki broj promocija knjiga, pokrenuli ste kulturnu manifestaciju Pesnički maraton, koji se održava već 8. godinu za redom. Da li Vam je to najdraži deo posla?
Volim svoj posao i trudim se da ga radim najbolje što umem. Smatram sebe odgovornom i posvećenom osobom, zato i mislim da ljudi bez žara i emocije u poslu, ne mogu da budu u potpunosti ostvareni.
Saradnik ste mnogih udruženja i nevladinih organizacija. Radili ste projekte na temu zdravih stilova života…
Dugi niz godina, od reforme u kulturi 2000. godine, saradnica sam sa mnogim nevladinim organizacijama kroz zajedničke projekte na temu zdravih stilova života.
Ciljna grupa bili su, uglavnom, deca i mladi. Ponosna sam na taj period rada sa mladima. Ta vrsta energije posebno ispunjava!
Svakako imate dugu i bogatu karijeru. Na koji poslovni ili životni uspeh ste naročito ponosni?
Posao kojim se bavim ne smatram karijerom, već nečim što se podrazumeva i što čini sastavni deo svakog čoveka. S obzirom da su ovo veoma smutna vremena, svojim najvećim uspehom smatram očuvanje svoje porodice i bračnog života punih 40 godina. Znamo da nam je danas porodica najugroženija i zbog toga bih poručila mladim generacijama da kada prave svoj izbor u životu, ne rade to površno, nego da gledaju dalekosežnije, da se nauče strpljenju i da dozvole emociji da ih ugreje, jer je sve oko nas hladno, agresivno i preteće. Bez porodice nema budućnosti!
S obzirom na broj obaveza koje imate, kako organizujete svoj dan? Koji poslovi su Vam prioritet?
Sve je stvar dobre organizacije. Umetnička sam duša i pomalo haotična, često me uhvati panika da od brojnih obaveza nešto ne zaboravim, ali Bogu hvala moja energija je još na zavidnom nivou, tako da sve stižem. Ne mogu da zamislim dan da ne odvojim određeno vreme za šetnju, druženje sa prijateljima…
Naravno, kao i svi, odvojim neko vreme za društvene mreže.
Ipak, najveće zadovoljstvo mi predstavlja druženje sa knjigom i muzikom.
Kažu da ste osoba „bez dlake na jeziku“ i uvek iskreno kažete to što mislite. Slažete li se sa tim opisom? Koje svoje osobine volite (i smatrate za ključ uspeha), a šta biste rado promenili?
Da, to je osobina na koju sam ponosna. Volim da kažem ljudima istinu u lice. To mi je uvek pravilo probleme, jer ljudi nikad nisu spremni da čuju istinu, iako je ona krajnje dobronamerna. Dok sam bila mlađa, bila sam surovo iskrena, ali vremenom sam naučila da sebe stišavam iz razloga što se energija negativnih ljudi uvek vraćala meni kao bumerang. Danas, na te stvari gledam drugačije što ne znači da ne saopštavam istinu, samo način na koji to radim je drugačiji. Kao društvo smo ogrezli u laži i licemerstvu. Mislim, ako želimo da menjamo svet u kom ćemo živeti moramo menjati sebe, a to je najteže. Naravno, kada pričamo o tim teškim temama ljudskih vrednosti uvek mi nadu budi jedna jedina misao, da je sve u životu naš izbor. Moj put nikada nije bio lak, ali je bio moj izbor. Iskrenost i pravdoljubivost su osobine na koje sam ponosna, a ono što ne volim i pokušavam da promenim kod sebe jeste bes koji je trenutan, ali nije nešto čime se ponosim. Valjda godine donose strpljenje i čovek se tome uči dok je živ. Sve više sam okrenuta sebi u smislu istraživanja sopstvenih osećanja.
Koje knjige su ostavile jak utisak na Vas i šta biste preporučili za čitanje?
Pre svega, pripadam onim generacijama kada se mnogo čitalo. Nama je knjiga značila isto što i detetu svakodnevna igra. Ovo vreme, odnosno brz način života, je uskratilo to današnjim generacijama, što ne znači da ne čitaju, ali beže od kvalitetnih knjiga, zato što je forma romana obimna, a oni teže kratkim formama.
Mislim da jedna ličnost ne može da se formira bez da nema naviku da čita knjige odrastajući i spoznavajući život. Ako pričamo o tome koje sam knjige čitala, a koje su me, možda, formirale kao ličnost, svakako jesu klasici. Neke od omiljenih knjiga jesu „Zločin i kazna“ i „Braća Karamazovi“ od F. M. Dostojevskog. Kroz takvu književnost, dobijamo mnoge odgovore kao što su pitanja o smislu života, zašto smo se rodili i mnoga druga ključna pitanja čovekovog postojanja. Jedna od takvih knjiga je i „Mit o Sizifu“ A. Kamija. Da ne završim pitanje na temu omiljenih knjiga svakako ću reći da je poezija moj verni saputnik kroz ceo život. Volim dobru poeziju. Od domaćih pesnika, omiljeni pesnik mi je Branko Miljković. Mogla bih mnogo o pesnicima čija je lepeza široka, ali ćemo se tu zaustaviti. Mladim generacijama bih preporučila da čitaju Stevana Jakovljevića, pisca čija su dela nepravedno zapostavljena a iz kojih mnogo možemo da naučimo o sebi. Još jedna knjiga je veoma važna u ovom vremenu, „Mali princ“ A. Egziperija. Knjiga govori o problemima koji su veoma prisutni kod današnjeg čoveka, potrebi za bliskošću, prijateljstvom, ljubavlju jer smo sve više usamljeni i otuđeni.
Kakvi su Vaši planovi za budućnost? Šta biste još voleli da postignete? Imate li neostvarene želje?
Kako sam zrelija i mudrija, sve sam jednostavnija. Mislim da je porodica jedini plan za budućnost koji me okupira, da smo na okupu i da smo živi i zdravi. Za sve što sam postigla u životu bila je mukotrpna borba, ali i veliko zadovoljstvo, zato što sam bila oslonjena na samu sebe. Čvrsto stojim na zemlji i nemam nekih većih ambicija. Moje želje su skromne, tako da su i ostvarive.
Šta biste poručili našim čitaocima? Imate li neki omiljeni citat, koji Vas posebno nadahnjuje?
Da ne odbacuju prave vrednosti, da je obrazovanje veoma bitno i da nema većeg bogatstva od duhovnog.
Citat koji je duboko u meni iz Biblije „U dobru se ne uzvisi, a u zlu se ne ponizi.“
Razgovarala Dajana Lazarević
