Borba.
Ovaj život je konstantna borba…
Borim se da stanem na noge. Svega mi je godinu dana.
“Prvi koraci su najteži”, govore roditelji.
“Možeš ti to”, bodre me.
I prohodala sam.
Zatim i progovorila.
I opsovala.
I opet zaćutala.
Jedva su čekali da progovorim, pa su me terali da pričam tiše. Da pazim šta pričam. Da uopšte ne pričam…
Jedva su čekali da prohodam, pa su me terali da stanem. Da ne trčim, da ne skačem. Da uopšte ne hodam…
Sputavanje mi je ime.
Borim se da savladam gradivo. Ranac je težak i useca mi se u ramena. Mršava sam i slabašna. Niža od svih drugara.
Prvi je dan škole. Imam sedam godina, bele sokne, plavu haljinu i tremu.
Dlanovi mi se znoje.
Da li ću ispuniti očekivanja…? Pitam se.
Jedva čekam da upoznam drugare…
Nesigurnost mi je prezime.
“Moraš da učiš”, govore roditelji.
“Škola je svetinja”, nadovezuju se.
“Kako si mršava”, govore mi deca začuđeno.
“Kako si mala i smešna”, podsmevaju se.
Ćutum.
Reči mi režu um.
Roditelji su rekli da je ružno odgovarati. Da ne smem da se suprotstavljam. Da ne smem imati rđave misli.
“To su samo deca”, govore mi.
A teško je.
Ipak se borim.
I ćutim…
Ćutanje mi je nadimak.
Prošla je cela godina, a kao da je vreme stalo.
Još uvek sam drugačija od svih.
Ne rastem, ne gojim se…
I ćutim. I više nego ranije.
A i drugari su isti.
I smeta im sve što sam ja…
I sve što kažem ili uradim.
Pokušala sam. Stvarno sam se potrudila da im se svidim. I ne vredi. Suđeno mi je da budem sama.
“Imaš rupu na pantalonama. Patike su ti prljave. To je ranac od prošle godine.”, dobacuju mi.
“Siromašna si. Roditelji su ti siromašni. Moj tata može da te kupi.”, nastavljaju.
I ja ćutim.
Po koja suza se iskrade.
I sve sam besnija.
I osećam neko čudno osećanje u svom malom telu. Sve je intezivnije.
Mislim da je to mržnja.
Mislim, ali nikom ne govorim.
Roditelji već imaju svojih briga.
Tata po ceo dan radi. Mama po ceo dan plače.
I sramota je…
Šta bi komšije rekle?
Imam 11 godina.
Nisam slavila rođendan. Nije bilo para za tortu. Đon mi se odvalio, pa smo morali da kupimo patike. Obula sam ih. Želela sam svi da ih vide.
Bila sam tako srećna i ponosna tog jutra.
Ali…
Oni su ih gazili. Smejali su mi se u lice. Na kraju su mi jednu patiku bacili preko ograde, u kanal. Rekli su da nije velika šteta. Da su to patike sa buvljaka. Pa su se dugo smejali toj šali. Nisam razumela šta je smešno…
Došla sam kući bosa.
Nisam smela da kažem istinu.
Ćutala sam.
Iako su mama i tata insistirali i pretili mi kažiprstom. Rekla sam im, na kraju, da sam bacila patike i da nije velika šteta, jer su sa buvljaka.
Njima nije bilo smešno…
Prošlo je brzo. Bez suza. Samo sam stajala i primala udarce. I nije me bolelo…
To je bila moja borba.
Zaslužila sam.
“Nadamo se da si naučila lekciju.”, rekli su mi na kraju.
Klimnula sam glavom i otišla u svoju sobu. Jedino sam u njoj mogla biti ono što zaista jesam.
Danas stojim na sred školskog dvorišta. Od vetra me peku obrazi. Imam 15 godina i tridesetak kilograma.
I nisam spremna.
Nisam spremna da se predam.
“Glupačo”, čujem u daljini.
“Smrdiš na hranu koju si jela.”
“Jadan onaj kome se ti svidiš.”
“To bi mogao samo neki seljak”, dobacuje drugi glas.
Stojim i ne pomeram se.
Papiri iz ranca su mi svuda po betonu.
Unose mi se u lice.
Keze se.
Rugaju se.
Neki navijaju.
Ja stojim i ćutim…
Nemam šta da kažem.
Nemam kome sa kažem.
Sama sam.
Oduvek sam sama u svojoj borbi.
Topao dlan mi se lepi za promrzlo lice.
A onda i drugi.
I treći.
I još bezbroj njih. Nisam imala snage da ih prebrojim.
Još samo malo…
Smeju mi se sve glasnije.
Rukama se oslanjam na pod.
Usne mi krvare.
Još samo malo…
Osećam udarce svuda po telu, ali me ništa ne boli.
Smešno mi je.
Srećna sam.
Napokon je gotovo…
Mržnja se prervara u olakšanje.
Strah se pretvara u mir.
Moja borba je gotova.
Pobedila sam.
Oni su me savladali, ali sam ih pobedila.
Gotovo je, jer su i oni svesni da više ne mogu da mi napakoste.
Imam 25 godina i pišem vam.
Ne da bi tugovali, već da bi se osvestili.
Septembar je tek zamakao i neke devojčice, sa smeđim kikicama i rančevima većim od njih, upravo proživljavaju neka teška osećanja. Neka osećanja koja ni odrastao čovek ne bi smeo da oseća. Neka se nejaka bića bore u najsurovijim borbama. Brišu uplakane oči i zatvaraju se u mrak. Neke dečje glavice krive sebe jer nisu voljene. Neka su deca, možda i nesvesno, sputavana da budu ono što jesu.
I ćute…
Jer misle da niko ne bi razumeo njihovu borbu.
Borba…
Ovaj život je konstantna borba…
Provirite kroz ključaonicu.
Možda je baš vaše dete devojčica iz ove priče.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
