Bela joj je bila duša, dok me je ljubila na Keju,
usnama crvenim od vina koje smo pre toga pili.
Crna joj je bila kosa, umršena u moje prste.
Mirisala je na kamilicu i još neke divlje biljke.
Žuta joj je bila haljina, malo ispod kolena.
Lepršala je za njom, pratila je u stopu, prkosila je povetarcu.
Zelene su joj bile oči, proučavao sam ih mesecima.
Bilo je tamo svega…
Besa, tuge, sreće, pomalo i mene.
Braon su joj bile trepavice, uvijene i duge.
Pamtim ritam u kom ih je skupljala, pa razdvajala, kao leptir kad širi krila.
Roze je bila ruža, koju je držala u krilu jednog petka uveče.
Malo pre toga sam joj je poklonio.
Tada smo slavili život.
Plavo je bilo nebo iznad naših glava.
Gledali smo u njega, dok smo se snažno grlili, na autobuskim peronima.
Narandžasto je bilo sunce kada smo se upoznali, peklo je asfalt i sklapalo nam oči.
Taj avgust je bio osunčan.
Avgust nas je naučio sve o ljubavi.
Bordo joj je bio lak, dok mi je noktima prelazila preko nadlaktice.
Ježio sam se od svakog dodira.
Ljubičasta joj je bila bicikla,
kojom je, svakog dana, bežala iz svoje svakodnevice u moj zagrljaj.
Tirkizne su bile tufne po njenoj šolji, dok je ispijala kafu, naslonjena na moje rame.
Oker su bile roletne, spuštene na pola, da svetlost osvetli samo parket, dok smo se gubili u noći.
Zlatan joj je bio lančić, sa kog je visilo malo, ali značajno slovo “A”.
Tamo na prelazu vrata, između ključnih kostiju.
Bila je tako šarena, dok sam je krao od sveta.
Svih nijansi i tonova.
U svim bojama, a tako lepo usklađena.
Kao duga, kao pero tropskih ptica, kao kosmos, ili alge na dnu okeana.
A ja, ja sam bio tako siv.
Siv kao dim moje cigarete, kao naslage pepela u mojoj pepeljari.
Siv kao olujni oblak. Onaj posle koga ostaje pustoš.
Kao magla koja se spustila nad nas,
onog dana u novembru, kada sam otišao od nje.
Siv kao drum preda mnom, kojim sam krenuo u pogrešnom pravcu.
Siv kao i moja budućnost posle nas.
Pamtim je kao nekoga ko je, samo jednim osmehom, umeo da oboji moje sivilo.
Otišao sam pre nego što sam je zaprljao.
U nadi da će ostati šarena, uprkos sivim danima i prozirnim ljudima.
U nadi da ću umeti da nađem put do sebe, pa onda i do nje.
U nadi da ima nade i za nas.
Uzalud sam se nadao,
jer sve boje vremenom izblede.
A ja?
Pa ostao sam siv.
Uvek na granici bele i crne.
Ni dobar, ni loš.
Nikada svoj,
a zauvek njen.
Autor: Anđela Češljarac
