Upoznala sam mnogo ljudi koji su željni putovanja, istraživanja i avanture, ali niko kao ovaj dečko koga vam danas predstavljam kao aktuelnog outLOUDera.
Bojan Stekić je strastveni fotograf, avanturista i zavisnik od adrenalina. Obožava da putuje, na sebi svojstven način, po čemu je brzo postao poznat ljudima u svojoj okolini, a i šire. Mene je fascinirala Bojanova energija koju ulaže u svoje avanture, njegove priče sa putovanja i oštro oko iza objektiva, a verujem da će i vas. U nastavku pročitajte šta sam to pitala Bojana, a više njegovih fotografija i fragmenata sa putovanja možete naći na njegovoj Facebook stranici.
U kom trenutku si odlučio da ćeš se baviti fotografijom, s obzirom na to da si prethodno studirao stomatologiju?
Prošle godine, na uskršnjem raspustu sam spremao jedan ispit na stomatologiji. Tri dana sam sedeo, a nisam pročitao ni par rečenica, uglavnom sam gluvario na internetu. Tada sam shvatio da mene stomatologija uopšte i ne zanima, da ni sam ne znam ni zašto sam upisao taj fakultet, i da sam samo bacio tri godine. Razmišljao sam o tome šta bih voleo da studiram. Imao sam samo dve ideje, prva je bila novinarstvo, a druga fotografija. Međutim, s obzirom na moje planove da napustim Srbiju, i da odem da živim negde drugde, jako teško bi mi bilo da radim kao novinar na nekom stranom jeziku. Zbog toga je izbor pao na fotografiju, kojoj jezičke barijere ne predstavljaju problem.
Šta ili koga kriviš za svoju strast prema avanturi i putovanjima? Kako je sve počelo?
Krivim svog brata, koji mi je idol u svakom smislu te reči. Zbog njega sam počeo da putujem. Naučio me mnogim stvarima, i kada je pre dve godine napustio Srbiju, nekako sam nastavio njegov put. On je prestao da putuje na ovaj način, posvetio se poslu, ali ja i dalje uspevam da pratim ovaj tempo. 🙂
Po kom kriterijumu biraš zemlje koje ćeš posetiti?
Uglavnom se trudim da biram manje posećena mesta. Pokušavam da pobegnem od komercijalizacije turizma, da idem na mesta na kojima se osećam slobodno, a ne kao turista koji je došao na neko mesto da bi spavao u hotelu i samo ostavio svoj novac.
Koliko si zemalja do sada posetio? Možeš li sve da ih nabrojiš? 🙂
Probaću, ali uvek neku zemlju zaboravim. 🙂
Francuska, Švajcarska, Italija, Nemačka, Belgija, Norveška, Švedska, Danska, Finska, Češka, Mađarska, Austrija, Luksemburg, Hrvatska, Bosna, Makedonija, Grčka, Bugarska, Rumunija, Moldavija, Ukrajina, Belorusija, Rusija, Mongolija, Kina, Turska, Gruzija, Azerbejdžan, Iran, Slovenija. Ima ih sigurno još, ali nikako ne mogu iz glave sve da ih nabrojim. 🙂
U jednom intervjuu izjavio si da nisi turista, već putnik. Šta si sve radio kao putnik da bi mogao da nastaviš dalje ka cilju?
Za početak, ne idem u hotele. Ponekad idem u hostele, ali samo u krajnjoj nuždi. Ne putujem na par dana, uglavnom ne letim avionom. Kada krenem na put, trudim se da to traje bar dva meseca. Ne putujem preko agencija, ne putujem sa društvom. Uglavnom idem sam, spavam kod lokalnog stanovništva. Sa njima se družim, zezam, nekada i radim, pomažem im, nekada oni meni. Za tih par dana koliko uglavnom ostajem kod njih delim njihove probleme, sreću, tugu, hranu, poput porodice. Mislim da je to osnovna razlika.
Postoji li zemlja čije si se kulture i ljudi pribojavao, a da se na kraju ispostavilo suprotno?
Naravno, postojalo je mnogo takvih zemalja, ali sam se uvek (bar do sada) uverio u suprotno. Svašta su mi govorili o Rusiji, Mongoliji, Kini, Iranu, pa čak i o Rumuniji. Međutim, shvatio sam da su ljudi generalno jako loše informisani, da veruju svemu što pročitaju u novinama ili na internetu, pritom im samo crna hronika zapada za oko, ostale lepe stvari lako zaboravljaju.
Nadaleko si poznat po tome što si uspeo da dođeš do Kine “sa samo 35 evra u džepu”. Jesi li u nekom trenutku razmišljao da prekineš to ili neko drugo od svojih putovanja i vratiš se?
Postoji jedna druga strana priče oko tog putovanja. A to jeste samo poverenje u medije. Ono što piše u naslovu da sam sa 35 evra stigao do Kine (putovao 73 dana) je nemoguće uraditi sa 35 evra. Čistom računicom bi to značilo da sam trošio 50 dinara dnevno, a sa tim novcem bih mogao da jedem samo žvake. Ja jesam krenuo sa 35 evra, ali sam usput zarađivao svirajući. Moje izjave da sam u Kini radio kao prevodilac na Kineskoj Nacionalnoj televiziji, zatim i kao fotograf u jednom Italijanskom restoranu nisu objavljene, i moja izjava je izvučena iz konteksta. Pritom, bez podrške brata i majke ipak ne bih izdržao toliko dugo na putu. Trošim jako malo novca, ali ipak mi je neophodan, i sa 35 evra se ne može putovati skoro tri meseca.
Posetio si veliki broj zemalja u kojima se govore različiti jezici. Da li si imao problema sa jezičkom barijerom?
Uglavnom imam problema sa nesporazumevanjem, ali opet ne mogu da kažem da su to problemi. Čak i kada ljudi uopšte ne razumeju engleski, tu su moji pokušaji ruskog, i uvek se nađe neko ko zna ruski, jer je SSSR bio ogroman, i pre putovanja nisam bio ni svestan koliko ljudi uopšte priča ruski. Takođe, tu je uvek Google da prevede ponešto, i za kraj verbalna komunikacija, koja uvek može da pomogne, bar u vezi nekih osnovnih stvari.
Koja je to zemlja i čija kultura koja je ostavila najsnažniji utisak na tebe?
Ima ih više, i to su uglavnom zemlje dalje od Srbije, jer se samim tim i više razlikuju. Za sada je Iran definitivno prvi, ali ni Mongolija ne zaostaje mnogo, kao ni Rusija, ali onaj deo u Sibiru, koji se prilično razlikuje od evropskog dela.
Kada bi morao da izdvojiš samo jedno mesto na koje bi se ponovo vratio, koje bi to bilo? 🙂
Ostrvo Oljhon na Bajkalskom jezeru. Mada ni za to više nisam sto posto siguran.
Šta bi savetovao ljudima koji bi se odlučili za takvu vrstu putovanja koje ti praktikuješ?
Ništa naročito, samo da krenu. Posle toga nema straha, nema razmišljanja, i postane zanimljivo brojati kilometre. To mi svaki dan daje snagu da idem dalje. Ljudi su sjajni, i svuda ima dobrih ljudi. Zbog tih ljudi i putujem, njihove životne priče će mi biti večna inspiracija.
Iran se ubraja u zemlje koje si posetio prilikom svog najskorijeg putešestvija. Kakve utiske nosiš o zemlji, ljudima i njihovoj kulturi?
Ovo pitanje trenutno čujem desetak puta dnevno. 🙂 Za mene je to zemlja sa najboljim ljudima koje sam upoznao, sa najbogatijom kulturom koju sam video, i sa najgorom politikom koju sam doživeo. Oni žive potpuno normalno poput nas, jako su moderni, čak i bogati, ali njihov politički sistem radi protiv sopstvenog stanovništva, forsirajući jako čudne religijske zakone koje narod ne želi, ali mora da poštuje zbog surovih kazni. I ne, nisu uopšte religiozni, većina ljudi čak ne veruje u Boga, što je totalni paradoks.
Možeš li izdvojiti najlepše i najgore iskustvo kada sumiraš sva mesta na kojima si bio i situacije u kakvima si se našao?
Najlepše ne mogu, jer su sva lepa, a i ona najbolja ne bih mogao da izvojim jer ih ima mnogo, i nekako ne mogu da ih izdvojim. Ali to su uglavnom spontana poznanstva sa ljudima koji me povezu, pa završimo na sasvim petom mestu, nekoliko stotina kilometara van mog cilja. Jednom sam završio u jednom budističkom selu 600 km van grada gde sam krenuo. Tamo smo kampovali, planinarili, i uživali tri dana u sauni sa Rusima pijući votku. To bi bio jedan od lepših trenutaka, ali ne znam da li bi bio i najlepši.
Što se tiče najgorih iskustava, samo jedno donekle negativno iskustvo sam imao kada su me na ukrajinskoj granici priveli na ispitivanja. Mislili su da sam špijun, ili da idem na Krim u rat, i prosto nisu verovali da putujem autostopom (u tom trenutku sa samo 10 evra u džepu). Ali opet, posle sat ili dva vremena su me pustili, pa sam nastavio svoj put.
Za kraj, otkrij nam – od čega se sastoji tvoja lista želja za narednih pet godina? 🙂
Prva želja mi je da postanem jako dobar fotograf. Još nisam siguran u kom smeru bih išao, ali jako me zanima ratna fotografija. Međutim, to je jedan od najgorih poslova, ali mene adrenalin pokreće. I ne želim da zarađujem na tuđoj patnji (ratna fotografija je svakako jako loše plaćena), ali bih voleo ako bih svetu mogao da pokažem užas koji se dešava u svakom trenutku, koga većina ljudi nije ni svesna.
Druga stvar, od zemalja koje bih voleo sledeći put da posetim su Sirija ili Severna Koreja. I moguće je da će jedna od te dve zemlje biti moja sledeća destinacija, ali za Siriju mi je potrebna podrška medija, i organizovao bih humanitarnu akciju koju bih tamo odneo. Ne bih išao na liniju fronta, ali bih verovatno otišao u Damask, gde je situacija trenutno koliko toliko bezbedna.
Sledeća stvar je da se konačno posvetim nemačkom jeziku, i da nastavim studije u Nemačkoj. Jako sam zadovoljan svojim životom u Srbiji, i biće mi jako teško da napustim ovu zemlju, ali mislim da bi mi Nemačka pružila mnogo veće šanse za napredovanje.
razgovarala: Lidija Miljković ◊ fotografije: Bojan Stekić
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.