Znate li koga sam sreo na peronu 3, u svitanje, jednog kišnog, novembarskog jutra, dok sam čekao voz za Moskvu?
Sreo sam sudbinu.
Nosila je žuti kaput i pomalo čudne naočare na nosu.
Sela je pored mene i kao da je to sasvim obično pitanje upitala koliko traje to zauvek.
– Dok ne dođe voz. – odgovorih joj.
– Onda imamo vremena za kafu. – reče.
Seli smo u jednu od onih kafana u sklopu železničke stanice.
Vazduh je mirisao na vinjak i ustajalo pivo.
Na stolovima, prljavim od pepela, spavali su ljudi koji su odavno propustili svoje vozove.
– Oni su izgubili svoje zauvek. – reče mi Sudbina.
– Molim? – odgovorih, dok mi je para hladnoće napuštala usta zajedno sa pitanjem.
– Kažem, ako je zauvek dok ne dođe voz, oni su ga izgubili.
– Možda je njima ovo zauvek. – odgovorih joj.
– Šta to? Karirani stoljnjaci u železničkoj?
– Možda. Samo pogađam.
– Imaš pravo. Ko smo mi da sudimo. – reče.
Tada smo zaćutali na minut.
Trajao je čitavu večnost.
Za taj minut sam smislio milion pitanja koje bih joj postavio, ali osetih da sam nem.
– Žuto je boja suncokreta. – reče iznenada.
Napravih jedan od onih upitnih pogleda.
– Sve moram da ti crtam, zar ne? Vidim da buljiš u moj kaput. Pa da ti pojasnim. Podseća me na suncokrete.
– Voliš suncokrete? – upitah znatiželjno.
– Ne, zapravo, ništa posebno. Volim Sunce, a oni ga slepo prate, pa im odajem počast.
Nasmejao sam se.
– Pa mogla si reći da je žuto boja Sunca?
– Žuto nije boja Sunca. Sunce je belo, zraci prave iluziju.
Zastadoh na momenat.
– Dobro, ionako sam ti gledao u kaput samo jer me je zanimalo kako ostaje čist po ovoj kiši.
Prevrnula je očima.
Postideo sam se.
– Ti si baš neki smešan lik? – upitala me je.
– Ne, zapravo nisam. – odgovorih iskreno.
– I ne treba da budeš. Danas se svi smeju na silu. I tebi bi se smejali na silu.
– Imaš prava. Rekoh.
– Nego… – opet sam zaćutao.
– Nego šta? – upita me dok je smešne naočare brisala pamućnom tkaninom svoje bluze.
– Nego, hoćemo li naručiti tu kafu? Ovde konobari očigledno ne prilaze za sto. Kakvu želiš da ti naručim?
– A kakvu ovde možeš da mi naručiš? Makijato sa komadima badema ću.
Nasmejao sam se. Glasnije nego prvog puta.
Dok sam se odaljivao od stola, osećao sam njen pogled na potiljku.
Bila je tako čudno draga.
Odjednom shvatih da je nisam pitao ni za ime.
Dok sam stajao za šankom i čekao veselog konobara da mi da šoljice, setih se svoje prve, velike ljubavi. Volela je čudne stvari. Zato je valjda volela i mene.
A najčudnije od svega je što je volela suncokrete.
Dok sam prilazio, u stomaku mi se probudi neki čudan osećaj.
Ruka mi je zadrhtala dok sam joj dodavao šoljicu.
-Gorka je, zar ne? – upita me.
-Kako se zoveš? – upitah je iznenadno.
Nasmejala se.
-Zovem se zauvek. – reče.
-Onda sam ja voz. – odgovorih.
Odjednom smo počeli da ređamo pitanja.
Bez daha. Prekinuo bi nas samo koji srk kafe.
Saznao sam da je umetnik. Nisam saznao koje vrste.
Saznao sam da putuje. Nisam saznao gde.
Saznao sam da voli da čita. Nisam ni pitao šta.
A izuzev svega toga, saznao sam da je predivna.
Ona je saznala da sam imao kartu u jednom pravcu.
Da me je sa druge strane šina čekala devojka sa mojim prstenom na ruci.
Saznala je da sviram gitaru.
Da volim tišinu i ustaljenost.
A izuzev svega toga, saznala je da sam nesrećan.
Da sam jedan od onih koji se smeju na silu.
– Platiću račun. – rekao sam. Voz mi polazi za 10 minuta.
– Znači zauvek ipak ima kraj? – upita me.
– Izgleda da ima. – rekoh, kao da ni ja nisam verovao u to što govorim.
Dok sam se gubio među šarenim stoljnjacima shvatih da je više nema za stolom.
Ipak, ostavila je papirić na kom je pisalo:
“Dok budeš šetao Crvenim trgom i posmatrao smenu straže, dok budeš slušao o Lenjinovom mauzoleju, seti se.
Zauvek je beskonačnost.
Sloboda nema granice.
Razmisli, možda je krajnje vreme da se ne smeješ na silu.
Sunce u Moskvi ionako ne sija punim sjajem.
P.S. Zovem se Ana.”
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
