Sedim na mekom belom krevetu i gledam u daljinu… Prisećam se… Misli su mi daleko… Prisećam se dana kada sam je upoznao…
Ležala je na vlažnoj travi i posmatrala nebo, laganim pokretima ruke „crtajući” nešto po njemu. Izgledala je kao da ne pripada ovom svetu, ali bila je predivna. Sećam se kako mi je zastao dah kad sam pomislio da joj priđem. Zaledio sam se. Nisam se micao, samo sam je, skoro ni ne dišući, nemo gledao iz daljine. Ali ona kao da je osetila moj pogled na sebi. Okrenula se na bok i nežno me pogledala pravo u oči. Srce je počelo da mi se utrkuje samo sa sobom, ali ja se nisam ni makao – samo sam je gledao kako me gleda. A onda… Onda je podigla ruku i počela da „crta” po meni. Nisam mogao da razaznam šta, ali ona je bila tako uneta u svoj „rad” da me je radoznalost povukla ka njoj, jer sam umirao od želje da saznam šta to „crta”.
„Ne mrdaj!”, uzviknula je nakon samo dva moja koraka.
„Ali…”, zaustio sam.
„Ššš, zar ne vidiš da radim?”, izgovorila je potpuno ozbiljnim glasom.
„Reci mi bar za šta poziram. Šta će biti na ,slici’?”, upitao sam je sa osmejkom na usnama.
„Pa ti, neznanče, naravno!”, oduševljeno je odgovorila ne prestajući da „crta”.
„Ja? Ali ja sam već tu.”
„Ne baš… Ti, kakav stojiš sada predamnom, si samo platno, a ti, kakvog te ja crtam, si umetničko delo!”, objasnila je osmehujući se.
„Hm, baš ti hvala…”, odvratio sam pomalo razočaran, a zatim blago oborio pogled.
Prestala je da „crta”. Skočila je na noge i brzo mi prišla. Stavila je dlan na moj obraz, unela mi se u lice i tiho rekla: „Očigledno me nisi dobro razumeo… Belina platna jeste predivna, ali niko joj se ne divi, jer postoje milioni istih i zato ona nema čar. Ali u rukama pravog umetnika neko platno može postati remek delo! Mada ne svako platno… Svaki umetnik, čim ga dodirne, zna da li platno ima potencijal da postane nešto predivno i jedinstveno. A ovo platno… Iz ovog platna potencijal kipi na sve strane! Ali upamti – nije svako platno za svakog umetnika ma koliko potencijala oboje imali posebno, onako svako za sebe. Moraju biti… Moraju biti kompatibilni…”
Glas joj je na kraju utihnuo. Bio sam fasciniran njenim rečima. Nisam disao. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Mislio sam da ću se onesvestiti…
„Diši…”, šapnula je, a zatim, nakon što sam konačno udahnuo, nežno me je poljubila.
„Eh, bleskasta devojko, očarala si me, a ne znam ti ni ime.”, veselo sam prozborio.
„Hehe, pa ti me onda zovi Blesana!”, odgovorila je kroz glasan i neobuzdani smeh i počela da skakuće oko mene.
Tako i bi… Zvao sam je Blesana, a ona… Ona je od mene zaista napravila umetničko delo – veselog čoveka prepunog ljubavi koji je umeo da uživa u životu. Godinu dana kasnije sam je oženio, a godinu i po nakon toga smo dobili preslatkog sinčića. Bili smo srećni. Bili…
Sin nam je poginuo u saobraćajnoj nesreći sa samo pet godina. Ja sam vozio. To sebi nikada nisam oprostio. Izgubio sam razum…
„Imaš posetu”, iz misli me je prenuo bolničarev glas. Nemo sam ustao i pošao sa njim i dalje gledajući u daljinu. Sada uvek gledam u daljinu… Samo u daljinu…
Odveo me je do sobe za posete gde me je čekala ona, Blesana, koja me je gledala tužnim pogledom prepunim ljubavi. Stavila je dlan na moj obraz, unela mi se u lice i drhtavim glasom prošaputala: „Nedostaješ mi… Blesane…” A zatim je briznula u plač.
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: twitter.com
