Bilo mi je potrebno
Da me malo duže gledaš
Tim crnim očima uokvirenim kovrdžama,
Da ti odam onaj muški pogled pun radoznalosti
Od čega je satkana ta košulja
Koje sam lako postao željan,
Kao pas žedan vode u sparno leto,
Da pređem preko njenih rubova prstima
I saznam od koje je svile koža ispod nje.
Osetila si, znam,
Raširila si zenice
I sve se stopilo u crni ambis,
U koji sam propadao
Kad me pogledaš i lenjo trepneš,
Ali ja sam bio srećan
Što sedim tu sa tobom,
Dok ljudi napolju šetaju
Svađaju se, mire, vole i mrze.
Meni je bilo dovoljno
Da na kvarno pogledam ti kolena
I zamislim kako izgledaju na mesečini.
I neka sam proklet kada sam ti sve ovo prećutao,
Znam da znaš i znam da si i ti prećutala,
A kako bih te voleo te noći
Da si mi samo pokazala
Kako je to pred sobom biti hrabar.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.