Crvenokosa devojka i ogroman čovek ogrnut u široki kaput sa kapuljačom koja mu je krila lice su, prateći belog mačora, pod okriljem noći prošli pored starog manastira i stigli pred ulaz pećine koja se protezala pod njim. Kročili su unutra i čovek je skinuo kapuljaču otkrivajući glavu zveri koja se pod njom krila.
„Ispod manastira? Zaista?“, upita zver.
„Da, ironija nikom ne promakne“, reče beli mačak osmehujući se.
„Da li monasi znaju?“, upita crvenokosa devojka.
„Za pećinu – da, ali za kapiju Pakla skrivenu unutar nje – čisto sumnjam“, odgovori mačak.
Dok se ovo troje spuštaju dublje u pećinu pod manastirom, mi možemo iskoristiti ovu priliku da se osvrnemo na činjenicu da je naovom svetu malo šta onakvo kakvim se čini. Uzmimo njih troje na primer. Sara, crvenokosa devojka, mekih i naizgled nevinih crta lica nije obična devojka, nego veštica čvrste ruke i još čvršćih stavova, koja bi se malo čega libila kako bi se izborila za ono u šta veruje. Mačak Sebastian, nije zaista mačak, nego demon nižeg reda koji samo igrom slučaja ima obličje identično pomenutoj životinji. Zver po imenu Adam… Bilo ko ko bi ga ugledao, video bi samo zver, ali on je toliko više od toga… On je izvanredan pisac. On je voljeni ujak. On je dobra duša. On je… Đavolov sin. On je čovek, anđeo, demon i duh… On ne bi ni trebalo da postoji. On je namerna greška koju je njegov otac načinio zahvaljujući i zbog intruzije njegovog pradede u njihov univerzum. On je jedini koji može zaustaviti Boga-uljeza, iako još uvek niko ne zna kako. Njih troje sada putuju u Pakao kako bi pokušali to da otkriju, jer, navodno, biblioteka u devetom krugu Pakla krije odgovor.
weheartit.com
„Evo nas!“, izjavi Sebastijan, položi šapu na zid satkan od senki, a maskiran u stenu i promrmlja par reči sebi u bradu, na šta se senke razgrnuše otkrivajući ogromnu belu kapiju, za koju Adam zapazi da se ne razlikuje toliko od Rajske pred kojom se nešto ranije te iste večeri bio našao. Kraj kapije su stajala dva krupna demona, očigledno stražareći.
Sebastijan je produžio ka kapiji. Sara i Adam razmeniše poglede i pođoše za njim.
„Dobar dan. Trebalo bi da nas očekujete… Pretpostavljam da je Damjan stigao pre nas sa prinčevim pismom?“, reće Sebastijan.
„Jeste…“, reče demon sa velikim ožiljkom preko lica i skeptično odmeri vešticu i zver.
„Odlično! Da li ste već obezbedili neko sigurno mesto za Sarino telo?“
„Za moje šta?!“, trgnu se veštica.
„Nisi valjda mislila da ćeš tek tako ušetati u pakao, draga moja? A ne, prvo moraš umreti… Barem privremeno“, osmehnu se mačkov beli brk.
„Bez brige, veštičino telo će biti na sigurnom. Samo se najavite pre izlaska kako bismo ga na vreme vratili do kapije. Popij ovo i odmah zakorači unutra“, reče demon sa ožiljkom i pruži Sari prozirnu bočicu punu neke bele tečnosti, istovremeno drugom rukom gestikulirajući ka kapiji koju je njegov kolega otvarao.
„Šta je ovo?“, upita Sara uzimajući bočicu od demona.
„Otrov…“, osmehnu se demon. „Ali bez brige, taj otrov će ti zaustaviti srce i zamrznuti sve vitalne funkcije tela, tako da ćeš kasnije moći bezbedno da mu se vratiš.“
Sara razmeni pogled s Adamom, slegnu ramenima, eksira napitak i zakorači u Pakao. Neka jeza joj je protresla čitavo biće. Na momenat se osetila toliko slabom da je imala osećaj da će ostati bez svesti, ali joj se potom snaga vratila takvom silinom da se osetila nazaustavljivom. Osvrnula se ka kapiji i razrogačila oči kada je pred njom videla svoje telo koje je jedan od demona prihvatio kako se ne bi sručilo na tlo. Sebastijan se smeškao, a Adamu su usta visila otvorena.
„Hajde, Spasioče, nemamo čitav dan – upadaj!“, reče mačak zveri, na šta se ovaj trže i zakorači kroz kapiju Pakla praćen belim mačorom. Za njih dvojicu je ulazak u Pakao bio poput ulaska u gradski park – nisu delili Sarinu senzaciju, jer nisu ostavljali ništa za sobom.
„Hej! Još samo nešto…“, dobaci demon sa ožiljkom. „Prvo idite do palate. Kraljica će vas tamo sačekati, pa će vas lično sprovesti do vašeg odredišta.“
Sebastijan se na tren sledi, pa klimnu glavom i povede vešticu i zver dalje.
„Hm… Pitam se…“, promumla Adam.
„Šta?“, upita Sara.
„Da li da je zovem ’vaše visočanstvo’ ili ’bako’?“, reče zver i razvuče svoje čeljusti u široki osmeh, na šta se veštica samo zakikota.
Kad su kročili u velelepnu palatu sazdanu od belog mermera, Sara i Adam su ostali bez daha – ni sami nisu znali šta su očekivali, ali tako nešto nisu. Hodnici palate su mirisali na cveće i odisali spokojem. Kada bi sklopili oči, našli bi se na cvetnoj livadi pod zalazećim suncem. Jedino što ih je pozivalo da se vrate u stvarnost i podsećalo da je ta livada samo unutar njih, bila je kraljičina energija koja ih je dozivala dublje u palatu.
Čim su ušli u halu na čijoj sredini je stajala kraljica, zaslepio ih je njen široki osmeh. Malo je reći da nisu očekivali tako sitno i slatko stvorenje. Pošla im je u susret šireći ruke ka Adamu.
„Drago mi je da te konačno upoznajem, Adame“, reče grleći ga. Njen meki medeni glas je bio gotovo opojan.
„Zadovoljstvo je samo moje, vaše visočanstvo“, nespretno ispljunu Adam.
„Molim te, ne očekujem da me zoveš baka, ali barem me zovi po imenu – Lilit“, reče smešeći mu se, na šta on klimnu glavom.
„Lilit…“, reče.
„A ti mora da si Sara!“, reče kraljica okrećuću se ka veštici. „Hvala ti što si nam ga pronašla“, reče i zagrli i nju.
„Nema na čemu…“, nespretno izgovori Sara tek da bi nešto rekla.
Lilit joj se osmehnu i spusti pogled ka Sebastijanu.
„Dugo se nismo videli, dragi moj Sebastijane… Kloniš li se nevolja?“, upita kraljica.
„D-da, naravno, moja kraljice!“, odgovori maleni demon nervozno.
Lilit se nasmeja, pa s osmehom reče: „Opusti se, Sebastijane, znam da si odavno okrenuo novi list. Pitam više da bih ti dala do znanja da to cenim.“
Sebastijan joj se usiljeno osmehnu, ali se malo i opusti.
„O kakvim to nevoljama govorimo?“, radoznalo upita Sara.
„Pa, reći ću ti samo da je tvoj familijar, vekovima pre nego što si ga upoznala, bio jedan pravi pakleni odmetnik“, reče kraljica smeškajući se i gledajući Sebastijana ispod oka.
Sara radoznalo pogleda Sebastijana koji poče nervozno da se vrpolji, ali ipak ne reče više ništa na tu temu.
„Volela bih da možemo da sednemo i ćaskamo čitavo veče, ali, s obzirom da smo u stisci s vremenom, trebalo bi da pođemo“, reče kraljica i povede ih iz prostorije.
Adam se ponadao da će na putu do biblioteke imati priliku da usput baci pogled i na ostale krugove Pakla, ali ne, kraljica ih je povela stepeništem koje je igralo ulogu vertikalnog hodnika iz kog se izlazilo na različite nivoe Pakla. I ne samo nivoe, nego i specifične delove nivoa, tako da nije imao priliku da baci pogled ni na deveti krug u kom se biblioteka nalazila, pošto su ih vrata kojim su izašli, uvela pravo u nju. Međutim, nakon što je kročio unutra, Adam je zaboravio na sve ostalo. Vilica mu je visila gotovo do poda. Biblioteka je bila nepojmljivih dimenzija! Police sa knjigama su se protezale, činilo se, u beskraj kud god bi pogledao. Levo, desno, pravo, pa čak i gore – knjige su bile svuda! Uz svaku policu su bile postavljene merdevine od kojih bi akrofobičaridobili noćne more – protezale su se do vrhova polica koji su bili predaleko da bi se videli. Za razliku od blistavo bele palate, biblioteka je bila mračno mesto, ušuškano u senke, paučinu i prašinu. Prolazima među policama su lebdela bića sazdana od gustog crnog dima. Neka od njih su odlagala knjige, dok su ih druga skidala s polica. Adam kraljici uputi upitni pogled.
„Bibliotekari“, reče ona. „Bez njih bi ovim mestom vladao haos.“
Adam klimnu glavom.
„Da li treba SVE OVO da pretražimo u potrazi za odgovorima?!“, zapanjeno upita Sara gestikulirajući svuda oko sebe.
„Naravno da ne! Pođite za mnom“, reče Lilit.
Nakon kraće šetnje, dođoše do čitaonice na čijoj se sredini nalazio ogromni sto – dovoljno velik da primi barem stotinu ljudi. Na njemu se nalazila, slobodno možemo reći, planina knjiga. Prosečan čovek toliko knjiga ne vidi za života – pogotovo ne na jednom mestu.
„Ako je odgovor u ovoj biblioteci, biće u jednoj od ovih knjiga“, reče Lilit pokazujući ka planini pred njima.
„Šališ se?!“, reče Adam u neverici.
„Nažalost ne… Ali, bar imaš Saru i Sebastijana da ti pomognu, kao i sve bibliotekare koje ti stavljam na raspolaganje!“, reče kraljica i pljesnu dlanovima, na šta se prostor oko njih ispuni bićima sazdanim od gustog crnog dima.
Horda bezličnih bibliotekara ih je nemo okruživala čekajući njihovu komandu.
„Srećno!“, vedro reče Lilit i ode, ostavljajući šokiranu zver, vešticu i malog demona da otkriju kako da zaustave Boga-uljeza i spasu univerzum.
Autor: Miroslav Stojković
