Njena lepota je njeno prokletstvo.
Moj joj je zagrljaj od sveta bekstvo.
Ugasimo stvarnost,
Niko ne zna gde smo.
Svakog jutra je puštam svesno.
Bilo bi joj tesno.
Moj dom je pun tišine.
U njemu mora maske da skine.
Ljubav je plaši,
Ljubav je brine.
Pa mene gleda sa visine.
Kada je slome ona mi se vrati.
Tuđe je jutro, sad kasni su sati.
Na mom jastuku kosa joj se zlati,
U mom krevetu za drugima pati.
Grlim je iskreno, dok dah gubi.
Ona me tuđim usnama ljubi.
Stalno mi izmiče,
Stalno se gubi,
U vinu crvenom kao rubin.
Pogled od mog pogleda krije.
Jer niko je tako voleo nije.
Stidi se ljubavi što joj pružam,
sve dok je misli ne razoružam.
Samo je ja u dušu znam.
Zato joj slobodu i izbor dam.
Ja sam navikao da budem sam.
Pa joj i samoću opraštam.
Tesan je moj mali stan.
Tesan da u njemu provede dan.
U praznim ljudima dubine traži,
Naivno pada na sve te laži.
Pa je ubeđuju je vole,
sve dok je skroz ne ogole.
Znam da je ti dodiri bole.
Znam da se plaši da voljena bude.
Jer previše je nestvarna ona
Za sve te stvarne, obične ljude.
I svake noći
Znam da će doći.
Kada se izgubi u samoći.
Znam da će želeti da ćuti samo,
A mi da ćutimo najbolje znamo.
Pa da joj na vratima poljubim čelo,
i skinem lažno, gradsko odelo.
Pa da joj čašu vina pružim
da nazdravimo sećanjima ružnim,
Dok je u naručju čvrsto držim.
Zato je puštam.
Neka leti.
Neka se svojoj lepoti sveti.
Ja je čekam raširenih krila
Da se seti šta je ostavila.
Kad poželi da bude ono što je bila,
što je davno zaboravila.
Umoriće se tada srce skitnice,
Poželeće dobro poznato lice.
Kada odglumi sve komade,
Kada shvati šta joj rade,
Kada je probude i osveste,
Poželeće da neko voli ono što jeste.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
