znaš,
nikad,
ali baš
nikad
neću zaboraviti
kad si mi rekao
da sam tvoj Beograd.
i znam da se svi se dive
moru
i kao ti si nekom more,
a nije to ništa
u poredjenju Beograda.
on je,
kažu
kosmički haos,
samo što
ljudi pored tolikog haosa
i večite žurbe
pronadju sebe.
Ili prelazeći ulicu
Cara Nikolaja
dok semafor
odjekuje medju zgradama
a Bajagini stihovi u mislima,
ili dok tražeći mesto za fotografiju
na Kalemegdanu,
pronadju čitav novi svet
i na kraju zaborave i na fotografiju
i na druge.
a kada Sunce zadje,
oni opet žure
da stignu na poslednji autobus
ili na taj koncert
koji kao da neće biti ponovi održan
ili da pročitaju poslednju stranicu knjige za ispit koji ce opet imati.
pobogu,ljudi
ovo je Beograd.
on je sve što možeš
i ne možeš
istovremeno.
on ruši snove
ali i gradi nove,
veće.
njega mrziš i voliš
jedva čekaš,
da od njega pobegneš
ali na kraju odbrojavaš dane.
a kad se vratiš,
skačeš mu u ruke
iznova i iznova,
kao da je prvi put.
i uvek se plašiš,
da se ne izgubiš
čak iako si milion puta bio
u ćorsokacima
poput ovog.
Beograd je
istorija puna budućnosti.
i taman
kad pomisliš
“to je to”
upoznao si ga,
on ti pokaže
neku novu ulicu,
neki novi pogled
ili kafić
kakav do sad nisi video.
Beograd ti slama srce
svojom okrutnošću,
ali ga i sastavlja
svakim zalaskom
i ponovnim izlaskom
Sunca
iznad Dunava i Save.
biti nekome
Beograd,
je puno više
od mora
koje ima obalu
granice,
kraj.
Beli grad ne,
on je večan.
– pretpostavljam da si i ti meni bio Beograd.
Autor: Sara Vukosavljević
pinterest.com
