Nikola, umesto da te pitam zašto klavir, pitaću te zašto muzika? 🙂
Zato što bavljenje muzikom svakoga dana donosi nešto novo. 🙂
Da li se još neko u tvojoj porodici bavio muzikom? Kada se rodilo interesovanje za muziku?
Mogu da kažem da se bavljenje muzikom u mojoj porodici prenosi sa generacije na generaciju. Sama ideja o muzici u mom životu javila se u drugom razredu osnovne škole, a interesovanje za nju kao životni poziv par godina kasnije.
Možeš li da izdvojiš trenutak kada se interesovanje pretvorilo u strast i ljubav?
To je bio trenutak u kom sam shvatio da time zaista želim ozbiljno da se bavim i da svoj život posvetim muzici.
Šta je ono što te je, da tako kažemo, “kupilo” kod instrumenta kao što je klavir? Kako ga ti doživljavaš?
Doživljavam ga kao nezavisnog i grandioznog. Pored toga, ono što me je ništa manje privuklo jeste raskošnost i bogatstvo njegovog zvuka.
Smatraš li da si u detinjstvu možda ostao uskraćen za neke stvari (slobodno vreme, bavljenje sportom) ili je klavir bio upravo sve što ti je potrebno?
Ne mislim da sam bilo za šta bio uskraćen, uvek sam se trudio da napravim balans između svakodnevnih obaveza i vežbanja, tj. sviranja.
Pohađao si brojne masterklas radionice. Da li bi mogao da nam bar približiš važnost istih za tebe kao umetnika i koliko si se kroz njih i sam nekako oblikovao?
Kao i u svakoj profesiji, smatram da bitnu ulogu za dalji napredak imaju kontakti koje covek ostvari tokom skolovanja, a i kasnije. U muzickoj profesiji masterklas radionice u velikoj meri doprinose razvoju muzickog misljenja i otvaranju novih mogucnosti za dalje usavrsavanje i napredovanje. Saveti koje sam dobio od ljudi s kojima sam imao priliku da radim doprineli su osvescivanju pojedinih segmenata u interpretaciji i odnosu prema samom delu( i instrumentu).
S obzirom na to da si se bavio i kamernom muzikom, da li više uživaš kao solista, kao deo orkestra, ili možda kao korepetitor?
Mislim da podjednako uživam u svakoj svojoj interpretaciji, bila ona solistička, korepetitivna ili kamerna.
Iza tebe su brojni nastupi, nagrade i priznanja. Izdvajaš li neku nagradu ili koncert kao nešto sebi posebno i važno? Pamtiš li i evociraš li neki aplauz?
Sva ostvarena priznanja, nagrade i nastupi su mi podjednako bitni, teško da bih nešto od toga mogao da izdvojim, jer ih doživljavam u istoj ravni. Uvek se radujem novim izazovima, bili oni takmičarske prirode ili koncertne.
Jesi li ikada imao problema sa tremom, s obzirom na to da si nastupao na renomiranim takmičenjima? Jesi li nekada osećao teret odgovornosti koju bi poneo izlaskom na scenu?
Kod mene je zdrava trema uvek prisutna, upravo zbog tog osećaja odgovornosti, a u takmičarskim okolnostima taj teret odgovornosti je još prisutniji.
Kada sviraš, zamišljaš li da je sala prazna ili ne?
Uvek sam svestan prisustva publike, ali se trudim da iz nje maksimalno izvučem pozitivnu energiju.
Jesi li nekada komad koji si svirao posvetio/namenio jednoj određenoj osobi i u svojoj glavi svirao samo za nju? 🙂
Da, čak nekoliko puta. 🙂
Trenutno si na četvrtoj godini studija. Kakvi su tvoji dalji planovi? Da li bi se radije bavio profesurom ili bio instrumentalista?
Dalji planovi vezani su za profesionalno, solističko usavršavanje negde gde su uslovi za to realniji. A u budućnosti mogu da zamislim sebe i u pedagogiji, zašto da ne. 🙂
Gde te možemo čuti kako sviraš?
Sve zavisi od uslova koji će se stvoriti za predstojeće nastupe, uglavnom su to muzički prostori i koncertne sale Beograda. Svakako ću o tome uvek unapred pisati na svom Facebook profilu.
Jesi li nekada posle nastupa dobio cveće? 🙂
Da. 🙂
Razgovarala: Lidija Miljković ◊ Fotografije: Đorđe Petković
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.