– Ja ću sada kidnapovati ovo parče pice.
– To ti, vidiš, nije loša ideja.
– Kad sam ja pa imala loše ideje?
– Kad si rešila da popiješ i treće pivo.
– Ali ja sam i dalje svesna.
– Čega si svesna?
– Pa ovog parčeta pice. I te tvoje podignute obrve. I barice koja gori.
– Barica koja gori? Koja barica gori?
– Evo, ova ovde. Cela se zapalila.
– Ja ću tebe zapaliti. Polazi kući.
Onda me ubaci u krevet, pokrije preko glave, isključi svetlo i, pre nego što napusti sobu, dobaci: “U životu videla nisam da neko tako pošašavi od tri mala piva.”
I nije prva koja to kaže. I nije prva koja misli da me pivo pošašavi.
A ja ležim tako pokrivena preko glave, i znam da nije do piva, jer sam o gorućim baricama razmišljala i pre piva. Jesam, samo što se pre piva nisam usuđivala da o njima govorim.
Dakle, kako bih vam rekla, nije baš sasvim od piva.
Više je, nekako, od mene.
I od sveta u kom ne možeš baš sve da kažeš bez piva. Tipa, da tri noći zaredom sanjaš barice koje gore, a ne znaš zašto. Jer onda bi svet shvatio da si zapravo prirodno šašav. I onda bi ti se krstio.
Više je od tog sveta u kom imaš dvadeset šest, izgledaš kao da imaš šesnaest, a razmišljaš kao da imaš šest. Od sveta koji ti sve to redovno i ponavlja. Kao da nemaš ogledalo, ili uvid u sopstvenu ličnu kartu. Ili najgore, u sopstvena razmišljanja.
Od sveta u kom svi daju sebi za pravo da prokomentarišu i mene, i tebe, i nju i njega, a da na sebe ne daju kao da su polarni medvedi. Zaštićeni. I krznom i zakonom.
Više je od sveta u kom te ljudi prepoznaju po velikom rancu koji više nosi tebe nego što ti nosiš njega. Po tom rancu, u koji mora da stane kišobran, dodatni džemper, dva velika obroka i jedna užina, faks, posao, hobi, i ogromna motivacija, i sve to tako da taj ranac i dalje može da stane na tvoja leđa. Jer, zamisli puža koji ne može da nosi svoju kuću, već je gura po putu.
I ne, nije šašavost od piva nego od sveta u kom te babe u prevozu lupkaju u nogu dok god u krcatom autobusu ne izmisliš prostor da se skloniš da one izađu.
Od sveta u kom u studentskom kafiću rade dve vrste konobarica. One koje ti kažu “prijatno” kad vide da jedeš i one koje ti kažu “aj nemoj da mi mrviš tu”.
Pošašavim od sveta koji kao da nikad nije čuo za “izvini” i “hvala”, ali zato vrlo sočno psuje po potrebi.
Od sveta u kom za nekog staviš ruku u vatru a onda gledaš kako dopušta da izgoriš.
Od sveta koji te uči da budeš čovek, a ni sam ne zna šta je ljudskost.
Od sveta u kom su oni koji ti najviše trebaju često najudaljeniji od tebe.
Od sveta u kom nikad ništa nije crno ili belo, a ti baš pojma nemaš o nijansama.
Od toga sam šašava.
Od sveta.
A ne od piva.
I šta kome smetaju moje barice koje gore?
izvor fotografije: yaoyaomavanas.com
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.