Tako, niotkuda, samo zapali cigaretu i ućuti. I gleda u nju.
I ima te neke oči da se naježiš. I ćutanje da se naježiš.
Ona se uzvrpolji i pita: – Šta? Šta me gledaš?
On digne obrve, i uzdržano uzvrati: – Ništa.
Onda otrese pepeo i pogleda na drugu stranu.
Ona otrese jezu i pogleda na drugu stranu.
On joj ne kaže da bi je poljubio.
Ona njemu ne kaže da je on prva osoba na svetu kojoj govori o tropskim kišnim šumama.
On joj kaže da su sve podeljene piruete o njemu.
Ona mu kaže da je jeziv lik.
I onda opet ima nešto da mu priča.
Tipa, da je Neša Galija uvrnut čovek, da o Milicama uglavnom pevaju uvrnuti ljudi, i da su Divlje jagode njen prvi rok. Da su Divlje jagode zaista rok i da je tu kraj diskusije.
Da je sa godinu dana nosila najfensi beretku koju je svet video i da je pred polazak u školu obukla mini-venčanicu kojom je izbaksuzirala maksi-venčanje, predviđano za ove neke srednje dvadesete. Da je umalo rođena kao dečak, pa umalo dobila ime Jelena.
I onda opet ćute. Pa pričaju, i gledaju se. Onda se ona ljuti, pa ponovo ćute. Duže nego inače. Pa opet pričaju. Mire se. Pričaju. I opet se gledaju… u njenoj glavi, voze se na suprotnim krajevima ringišpila koji ne ume da stane. Bar sto pedeset dana.
I onda su odjednom tu. Na istom kraju.
Stoje, pričaju, gledaju se. A njoj se i dalje vrti.
Kaže joj da mu nije problem što je tu i stoji sa njom.
Ona njemu ne kaže da joj jeste problem što je tu i samo stoji sa njom.
Ali mu kaže da je krajnje vreme da neko bude pametan.
I onda on skapira.
I šašavo je to.
Ona i on.
Ona, u ulozi pametnice koju je uhvatio neizdrž od ringišpila.
On, u ulozi čoveka koji drži pametnicu da se ne prospe tu, pred njim, jer pamet nije dovoljna da ona u isto vreme lepi stopala za zemlju i sebe za njega.
On, u ulozi čoveka koji baš lepo drži uvrnutu pametnicu, i koji veruje da su sve piruete za njega.
On, u ulozi čoveka za kog ova pametna pirueta sasvim izvesno jeste.
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.