„I? Koliko ti je još ostalo?“, upita Julijana ispijajući čaj.
„Ostalo čega?“, upita Stefan krijući pogled u svojoj šolji.
„Znaš ti vrlo dobro čega, Stefane! Ispita, sine, ispita!“, reče starica šatro ljutito, ali joj osmeh izmamljen mladićevom lažnom naivnošću zaigra na licu.
„Još pet, bako… Ali u sledećem roku sređujem i njih!“, reče mladić odlučno.
„Lepo, lepo, hajde i to da vidimo… Nego, kako ti je ono tvoje devojče? Slušaš li je?“, reče Julijana namignuvši mu.
Stefan se nasmeja.
„Slušam, slušam… Šta ću, moram, zna se ko je gazda kuće“, reče osmehujući se.
„Moraš je jednom dovesti da je upoznam… Kako reče da se zove?“, upita starica.
„Hoću, bako… Jasmina… Zove se Jasmina…“, reče Stefan i baci pogled na sat.
„Ah, da, Jasmina! Lepo ime, jako lepo… Znaš ti da ja malo zaboravljam, ali… Potrudiću se da ovaj put upamtim! Jasmina… Izrazito lepo ime…“, sad već pomalo odsutno izgovori Julijana.
„Znam, bako, znam… Nego… Trebalo bi da krenem…“, reče Stefan ustajući.
„Već?“, upita starica pomalo tužno.
„Već je kasno… Vreme mi je“, odgovori mladić.
„Da, da, istina… Dođi mi opet uskoro!“
„Hoću, bako…“, reče Stefan, poljubi je u obraz i napusti njenu sobu.
pixabay.com
Na hodniku se gotovo sudari sa negovateljkom.
„Izvinite…“, reče.
„Ništa… Ček! Ti si onaj mladić što svake nedelje posećuje našu Julijanu. Stefan, jel’? Ti si joj jedini unuk?“, upita ga žena.
„Da… U stvari… Priznaću Vam… Ja nisam njen unuk…“, reče Stefan češkajući se po potiljku i gledajući u stranu.
„Molim? Pa zašto onda…“
„Zato što ona misli da jesam… Moj deda je bio stanar u ovom domu i prilikom jedne moje posete njemu me je videla, pomešala sa svojim unukom (koji je očigledno nikada ne posećuje) i od tada sam posećivao i nju i svog dedu, a nakon što je on preminuo, nastavio sam da posećujem nju.“
„Zašto?“
„Pa, da je ja ne posećujem… Ko bi? A i volim da razgovaram sa njom. Svoju baku nikad nisam ni upoznao, pa…“
„Mhm, razumem.“
„Da li je u redu da nastavim da je posećujem?“
„Naravno, tvoja tajna je bezbedna sa mnom!“, namignu mu žena.
Stefan se nasmeši, blago klimnu ženi glavom i ode, a žena produži ka Julijaninoj sobi i zakuca na vrata.
„Slobodno!“, začu se staričin glas.
„Dobar dan, Julijana. Došla sam da Vam zamenim posteljinu.“
„Da, da, naravno, samo izvoli, dete…“
Žena poče sa svojim poslom.
„Srela sam Vam unuka na hodniku – baš fin momak.“
Julijana se namršti, pa reče: „Jeste, jako fin… Jako fin… Dobro srce ima…“
„Ali?“, upita žena nakon što je spazila izraz na Julijaninom licu.
Julijana je pogleda, i nakon par sekundi oklevanja reče: „Stefan nije zaista moj unuk… On samo misli da ja mislim da jeste i zbog toga me posećuje – ne želi se razočaram i budem usamljena… A moj unuk… Više mu ni lik ne pamtim. Ko zna da li ikad na mene i pomisli… Moram ti priznati da me pomalo grize savest što ovako obmanjujem Stefana, ali kada bi znao istinu, više me nikad ne bi posetio i ostala bih potpuno sama, a osim toga, zaista sam zavolela tog momka…“
Starica zaćuta i obori pogled.
Žena se osmehnu, onako za sebe, priđe starici, položi joj dlan na rame i reče: „Mislim da bi trebalo da mu priznate istinu. Mogao bi Vas iznenaditi.“
Autor: Miroslav Stojković
