Na dan smrti jedne od najvećih srpskih glumica, jedno beogradsko pozorište oglasilo se povodom njenog odlaska: ’’Njen život je bio i ostaće jedna prelepa, nezaboravna i neponovljiva bajka.’’ Ako zastanemo na trenutak shvatićemo da ni za šta manje od toga i ne vredi živeti. Za život poput bajke. Za neprekidnu i nesalomivu borbu između dobra i zla. Za nezaborav. Za jednom i zauvek.
Bilo jednom jedno…
Čekanje.
Nestrpljive sekunde odrasle su u nezrele minute i sate koji su ostarili u dane i mesece.
Čekanje.
Da se dogodi da naše dileme dobiju kranji ishod. Dobar ili loš, ma kakav, samo da se otarasimo neizvesnosti koja izjeda iznutra, neosetno, pritajeno.
Dani obojeni letargijom, posuti melanholijom, užegla nostalgija.
Bićemo robovi sećanja ako ne smognemo snage da se otrgnemo. A robovati ne treba nikome i ničemu, ponajmanje sebi.
Morska so će odnekud sa Jadrana mamiti, dozivaće nas imenima koja smo odavno zaboravili i koja nam ne pripadaju. Zapitaćemo se da li smo oni isti koji smo bili pre nego što smo ukrstili poglede, podelili iskustvo, urezali jedno drugom lik u sećanje.
Unsplash.com
Da li smo ikada znali ko smo ili smo samo vešto jedno drugo naveli da poverujemo u priviđenje dopadljivosti, poneseni prizvukom loših iskustava koja oblikuju nova, poučena, sadašnja iskustva?
Gde se brišu granice razuma?
Emocije navode na greške. Greške se prave na marginama racionalnosti.
Želeći da ispravi staru grešku, čovek ponekad nesvesno kreira iskustvo koje nije poučeno onim pređašnjim, već nastaje po uzoru na njega. Dobro je samo ako taj niz iskustava konvergira.
Sa obale se posmatra najlepši zalazak sunca i prolazi kroz najgušću tamu neposredno pre njegovog ponovnog pojavljivanja. Između te dve smene pojavljivanja i zalaska, mi živimo.
Negde u međuvremenu postaćemo bolji. Bajke se pišu od trenutaka večnosti. Neponovoljive. Za nezaborav. Za jednom. Za zauvek.
Autor: Tijana Katić
