Pregled tekstova: Lidija Miljković

Sve mi je nekako zbrkano, neuredno, nejasno. A početak treba da bude čist, pregledan, da bude jasan. Moja prethodnica je uz dosta očekivanja (i svojih i vaših) stigla na Zemlju. Al’ pogodite šta? Očekivanja baš i nisu ispunjena. I lepo je rekla da ne može da obeća da će vam popraviti stvari, da ne može da obeća da će vam…

Mogao bih da te volim Da nema neba i sunca, Da nema reka, Da nema tla. Mogao bih da te volim Da nije granica, Da nije Boga, Da nema zla. Mogao bih da te volim Da nema kiša i snegova, Da nema prozora, Da nema vetrova. Mogao bih da te volim Da nije mostova, Da nije kraljeva, Da nije prosjaka.…

Ko ti je razbio zvekir na grudima Prezrevši srce u njima, Ljubav iz tvojih ruku, Pamuk izgrizao sa usana? Ko ti je, ženo mila Spustio suze u oči, Posadio trnje na ramenima Prosuo rosu i maglu po trepavicama? Ko ti je ukrao dukat sa dlana Pod jastukom čuvan za nekog tvog, Ko ti je ukrao krvi iz obraza I pletenice…

Bilo mi je potrebno Da me malo duže gledaš Tim crnim očima uokvirenim kovrdžama, Da ti odam onaj muški pogled pun radoznalosti Od čega je satkana ta košulja Koje sam lako postao željan, Kao pas žedan vode u sparno leto, Da pređem preko njenih rubova prstima I saznam od koje je svile koža ispod nje. Osetila si, znam, Raširila si…

Tog dana je padala kiša. Svi su hteli sunčan dan, a meni je odgovarala jer sam bila na putu da možda uništim jedini hepi end u svom životu. Ikada. Ne znam kako sam se odvažila na to, verovatno su se zvezde gore razmestile, a oblaci namestili tako da ne vidim jasnu sliku zašto je to tako. Kolena su mi klecala,…

Sinoć sam čekao da se vratiš sa posla, Skineš cipele, naspeš čaj i podviješ noge na dvosedu. Našem dvosedu. Noćas sam čekao da se ušunjaš u stan, Spretno uvučeš u krevet i zagrliš me. U naš krevet. Jutros sam te i dalje čekao. Da brzinski skuvaš kafu, i ostaviš mi poruku na stolu. Našem stolu. Sinoć tvoja ruka nije takla…

Zadrži me na trepavicama, I pusti kišu da me spere, Kada se maj prevari da je mart. Sačuvaj me ispod rukava, Pa me pokaži svima, Kada Sunce prevari jun da je jul. Nosi me oko vrata, Kao medalju za hrabrost, Kad kukavice postanu heroji. Poljubi me u nekom drugom, Oduži mi se kao iz prošlog života, Kad lažovi progovore. Sanjaj…

– Propustila sam uživanje u tvojim mirišljavim džemperima ove zime, nismo se ni videli. – Možda još imaš šanse, ovo proleće nikako da se sabere. – Imaš neki u šteku za ovo proleće? – Zapravo imam. Imam džemper baš za neki ovakav april. Ima tih ljudi na koje ti prosto zamiriše dan. I nedelja i mesec, što da ne. Ja…