Pregled tekstova: Dijana Jelenkov

Juče su nekome srušili kuću


Juče su nekome srušili kuću Dan je bio sunčan dok su nestajali zidovi a ptice letele nebom gde je prekjuče bio krov Uvijala se prošlost u oblaku prašine po ulici rasute ruže niko nije hteo da pokupi Sinoć je neko na spratu iznad svirao gitaru Nismo prepoznali pesmu Samo smo slušali bez reči pexels.com Dijana Jelenkov Dijana Jelenkov po struci…

nastavi čitanje »

Ona bi da se pusti


Ona bi da se pusti. Da se odvoji od hladnog zida, uz koji su se ćutke priljubila leđa njene svetle haljine. Da zaigra na ulici, uz muziku plesa koju do tada nikada nije čula; koju je, možda, usnila nekada davno, dok je kao malo dete stiskala obraz uz meki jastuk. Usnila, pa zaboravila. I nije bitno što ne zna korake…

nastavi čitanje »

Beže mi dani


Beže mi dani ko mačke svojeglave i sive Slutim im drhtaj tela dok predu u polutami da ih uhvatim ne mogu Vidim im senku brka dok se šunjaju iza zidova da ih pomilujem ne umem Beže mi dani ko mačke svojeglave i sive do kraja staze do kraja plota do kraja sveta u daljini nestaju im senke korake im ne…

nastavi čitanje »

Tužan je grad


tužan je grad zbog lude koja sa sobom pleše na ulici zbog devojčice sa prstima leve ruke koji se nikada nisu rodili zbog mladića koji se jednog jutra probudio sa knedlom u grlu a narednog se nije ni probudio tužan je zbog dede u kolicima kog nema ko da pogura zbog đubreta i smrada u ljudima i kraj kontejnera tužan…

nastavi čitanje »

Mala Muza


„Pa, to je valjda to“, uzdahnula je duboko dok je stajala na ivici, pogleda uperenog negde kroz zid, u maglinu. Bilo je pomalo drugačije nego što je zamišljala, drugačije nego što je slušala od starijih. Telo joj je postajalo lakše od vazduha, i činilo se kao da je nevidljive ruke jako, a ipak brižno vuku ka zidu. Bilo je vreme.…

nastavi čitanje »

Zamišljam te


Zamišljam te ponekad kako hodaš ulicama nekog dalekog grada; nekog u kome se govori tuđim jezikom, i iz koga mi ne šalješ razglednice. Od hladnoće i slabe kiše braniš se kapuljačom navučenom preko glave, i džepovima u koje zavlačiš promrzle ruke. Ponekad, licem ti prođe blag, mekan, jedva primetan osmeh. Možda si se, pod tom dosadom što rominja, slučajno setio…

nastavi čitanje »

Odlaziš


Ujutru želiš da odeš. Umačeš u gorku kafu daleke zemlje, avionske karte, zamišljaš, ne žmureći, poglede kroz prozor voza, i cipele prašnjave od puta. Po danu se saplićeš o paučine, uspomene i uzdahe; po danu se u jednoj suzi zaglaviš, i setiš se da ne znaš da plivaš. Noću navučeš zavese. Na nebu ostaviš mesec. O srp okačiš želje da…

nastavi čitanje »

Čudna sam


Čudno kuvam slatku kafu i čudno vezujem pertle, čudno grlim jastuk dok spavam i čudno buncam dok čudno sanjam. Čudno je što sam crna koliko sam i šarena, čudno – što žmurim kada se smejem, i čudno sam dete, i čudna sam žena. Čudno držim olovku i čudno pišem, čudno volim i čudno dišem kad se od svega umorim. Čudno…

nastavi čitanje »

Daj mi bar jedan dan


Daj mi bar jedan dan da raširim dlanove da udahnem svemir Jedan suton da tihom pesmom uspavam nemire i ratne sekire pokrijem lalama Jedno svitanje da toplinom zagrlim oproštaj za sebe za tebe za svet da se u proleće probudim čista kao oblaci blistava kao pupoljak Izvor fotografije: pixabay.com Dijana Jelenkov Dijana Jelenkov po struci je profesor srpskog jezika i…

nastavi čitanje »

Sanjam


Nekada si imao lice, i usne koje ljube, i ruke koje grle. Sada si samo vetar što struji kroz moje snove, i lepet feniksovih krila što šapuće kroz noć. Ne vidim te, a znam da si tu. Izvor fotografije: pixabay.com Dijana Jelenkov Dijana Jelenkov po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu oprobala se kao nastavnik, novinar,…

nastavi čitanje »