U potkrovlju trošne kuće
u nekom prašnjavom ateljeu
čekao sam te sa kistom
u rukama
da te na platnu naslikam
i da te bojim tamnim bojama.
Ne, nisi se pojavila
a, ja sam te čekao satima
Pariz je već bivao obrgljen
noćnom tamom
koja se pružala duž cele
njegove panorame.
Ne, nećeš se pojaviti
Nećeš nošena vetrom
ušetati, u ovu memljivu
prostoriju
Ni ruke oko mog vrata
nećeš staviti
u ateljeu mom, nikada
nećeš se pojaviti.
Zbog čega onda uzalud čekam
i zašto te jednostavno
ne naslikam po sećanju
onakvu,
nasmejanu
i razdraganu
kakva si bila
dok si uživala u mom
naručju.
Zašto te uzalud dozivam
i zašto u tami sedim sam
molim te, odgovor mi pruži
pre no što svane
Sudnji dan!
Autor: Mario Bačlija ◊ Izvor fotografije: unsplash.com
