Kada je devojka kročila u ordinaciju, psihijatar je jedva uspeo da zadrži usta zatvorenim. I ne, po sredi nisu bile njene crne oči koje su mu, kroz njegove plave, prodirale u samu dušu, čineći da se oseća izuzetno nelagodno. Nije se radilo ni o njenom potpuno bezizražajnom licu, ni o njenoj mermerno bledoj koži. Ono zbog čega su mu se širile oči, bila je njena, bar tri metra dugačka, kao ugalj crna kosa koju je kao bebu pažljivo nosila u naručju.
„Dobar dan, Elis. Ja sam doktor Petrov“, reče psihijatar nudeći joj da sedne.
„Njegoš Petrov?“, tiho je upitala devojka.
„Da, doktor Njegoš Petrov“, odgovorio je psihijatar strpljivo.
Devojka je jedva primetno klimnula glavom i sela na dvosed, a doktor je zatim seo preko puta nje.
Posle kratke pauze, doktor Petrov je progovorio: „Reci mi, Elis, zašto si danas ovde.“
Devojka je malo porazmislila, pa tiho rekla: „Arahnofobija… Imam arahnofobiju – strah od paukova…“
„Aha, razumem… Nemoj da brineš, to nije nikakav problem – fobije se izuzetno lako leče“, reče doktor i zapisa u svoj notes „Arahnofobija“.
„Kako?“, upita devojka bezizražajnog mermerno belog lica.
weheartit.com
„Pa, većina mojih kolega preporučuje postepeno izlaganje predmetu straha – prvo bismo pričali o paucima, zatim bismo gledali slike, i tako dalje, sve dok ne bismo došli do toga da možeš bez iracionalnog straha da držiš pauka na dlanu – ali moje ubeđenje je da je takav razvučeni proces predugačak i nepotreban. Stoga ja preferiram tehniku preplavljivanja.“
„Znači želite da me zaključate u sobu punu paukova i naterate da s njima provedem noć?“, upita devojka ravnim glasom, ali se doktoru učini da je u njenom oku spazio odblesak besa, iako toliko kratak i suptilan da je posumnjao da ga je uopšte i bilo.
Doktor se zabavljeno nasmeja.
„Ne, nećemo biti tako radikalni, naravno. Ali da, to je u principu suština.“, reče on.
„Vidite doktore, stvar je u tome da moj strah, baš i nije u potpunosti iracionalan…“, reče ona uz uzdah.
„Kako to misliš, Elis?“, upita doktor iskreno radoznao. „Da nisi alergična na paukov ujed?“
„Ne…“, reče Elis i polako ustade sa stolice i poče da šeta ordinacijom noseći svoju preko tri metra dugu kosu sa sobom. „Stvar je u tome da kad god mi se odseče makar i jedna dlaka kose, svaki njen centimetar se ubrzo pretvori u po jednog velikog krvoločnog pauka.“
„Molim?“, upita doktor tražeći na Elisinom licu neku naznaku da se šali, ali ne uspe da je pronađe.
„Dobro ste čuli… I znam da ćete sad u svoj notes zapisati ’psihoza’, ’deluzije’ ili nešto slično, ali uveravam Vas, iako jesam istraumirana još od ranog detinjstva, toliko luda baš nisam!“, reče Elis i dalje ravnog lica taman kad je doktor krenuo da zapiše „deluzije“ u svoj notes.
„Vidite doktore“, nastavi Elis, „kad sam bila mala, moja majka se više plašila mog straha nego mojih paukova… Zato je potražila pomoć tada mladog psihijatra, doktora Njegoša Petrova…“
Doktor se prenu kada devojkine blede usne izgovoriše njegovo ime.
„Elis… Da, sećam se! Ti si bila moj prvi slučaj zaista jake fobije! Iako se sa tobom nikada nisam ni sreo licem u lice, tvoja majka me je izvestila koliko je tretman koji sam prepisao bio delotvoran. Na osnovu tvog izlečenja sam i utvrdio svoje uverenje da je lečenje fobija preplavljivanjem najbolji pristup. Ali… Šta se desilo? Kada ti se fobija vratila? I zbog čega? Šta ju je ponovo izazvalo?“
„Vratila? Nikada me nije ni napustila, doktore…“, reče Elis ledeći ga svojim hladnim pogledom.
„Molim?“, upita doktor zbunjeno.
„Vidite, već sam pomenula kako su moji pauci krvoločni… Nakon što ožive, oni imaju izuzetno snažnu želju da se hrane i ni jedan plen ne smatraju prevelikim. A s obzirom da sam im uglavnom ja najbliži izvor mesa, kidišu na mene!“, reče Elis i zavrnu rukav košulje otkrivajući podlakticu prekrivenu malenim ožiljcima. Phihijatar razrogači oči.
„Sreća pa barem nisam alergična na njihove ujede – u suprotnom me već odavno ne bi bilo… Elem, nakon što ste mojoj majci dali instrukcije o lečenju fobije preplavljivanjem, ona bi mi svake večeri odsekla par centimetara kose i zaključala me u sobu sa njom. Bespomoćno bih gledala kako se moja kosa ’budi’ i ako gladno kreće ka meni. Dugo sam vrištala i molila za pomoć, ali sam sa druge strane vrata samo čula majkin uplakan glas ’Doktor Petrov je rekao da je ovako najbolje…’, i bila sam ostavljena da se sama borim za svoj život protiv par desetina ogromnih, krvožednih pauka… Tako je to bilo danima… A onda… Onda sam shvatila da postoji samo jedan način da se izbavim iz tog košmara – da se oporavim od svoje ’fobije’. To sam i učinila… Iznutra sam i dalje VRIŠTALA, ali na površini, mog straha više uopšte nije bilo…“
Završila je svoju priču i zaćutala.
„Elis…“, najzad doktor razbi tišinu. „Zaista mi je žao zbog košmara koji si preživela… Ali… Tvoja majka mi ni jednog momenta nije pomenula tvoje deluzije…“
Elisine oči sevnuše besom i ona vrisnu na doktora: „Zato što je znala da deluzija nije bilo! Znala je da je moje prokletstvo stvarno! A sada ćete i Vi!“
Nakon što je to izgovorila, Elis izvuče ogroman lovački nož koji joj je do tad bio zadenut iza pojasa i potpuno nevidljiv zbog njene raskošne kose, odseče sva tri metra te iste kose jednim pokretom sečiva i baci ih na centar ordinacije. Zatim se brzo okrenu, izvadi ključ ordinacije iz vrata, izlete napolje i zaključa doktora unutra.
„Elis, molim te, budi razumna, tvoja kosa se neće pretvoriti u pauke, ali svejedno me ne možeš držati zaključanog u sopstvenoj ordinaciji…“, čula je staloženi doktorov glas iznutra.
Elis se zadovoljno nasmeja.
„Doktore“, reče, „mene je majka zaključavala sa samo par centimetara kose, a Vi ste sada zatvoreni sa više od TRI METRA! Ako nekim čudom preživite, smatrajte da Vam je oprošteno…“
„Elis, molim te, budi…“, počeo je doktor rečenicu i dalje staloženim glasom, ali ju je završio lupajući na vrata, vrišteći i preklinjući za milost…
Autor: Miroslav Stojković
