– A što nama sve to mora da se dešava? – pitala je snuždeno.
– Možda nam se samo vraća. – nasmejala sam se u naletu nemoći koja više nije imala načina da se ispolji.
– Šta ima da nam se vrati? – negodovala je – Zaboga, šta ima tebi da se vrati?
– Ne znam. Možda sam zapravo neko žešće đubre od čoveka. – ozbiljno sam razmatrala činjenicu.
– Pa i da jesi, vratilo ti se već jednom, žešće. Šta sad opet ima da ti se vrati.
– Znaš onu rečenicu od koje mi se neodoljivo povraća?
– Da se sve dešava s razl…?
– Da, tu, i onu drugu.
– Ko zna zašto je to d…?
– Jeste, i tu.
– Ma nemoj da si se usudila da se na njih vadiš. – odmahnula je ljutito – Ne, nema razloga, i ne, nije dobro. Jer da je dobro, ne bi izgledalo ovako. I znalo bi se zašto je dobro. Izem ti narodne mudrosti.
Znaš, otkad znam za april u Beogradu, on miriše na kišu i iznurenost. Na suze zaglavljene između mozga i očiju, koje neće ni tamo ni ’vamo. Na knedle u grlu koje bole, a neće ni tamo ni ’vamo, na ljude koji ti šetkaju kroz život, a neće ni tamo ni ’vamo. April je večiti šut u stomak i želja da sve prestane. Da svet prestane. Da se izgubim između gutljaja, redova i stihova i da me nađe samo neko spreman da umesto šutiranja podmetne rame i kaže da će sve biti okej. Sve i da neće sve biti okej. Jer nekad, nakon što saznaš istinu koja se prećuti, ništa ne leči kao laži koje se izgovore. Pogotovo ako se govore svetlim očima i promuklim glasom.
Tu noć je jedan neko radio tu „sve će biti okej“ stvar vrlo lepo. Grlio me je očima i glasom, i savršeno se uklopio u tu prozaičnu ulogu. Iako nije znao ni šta treba da bude okej, ni zbog čega ništa nije okej. Rekao je da sam slatka i da gubim opkladu ako se rasplačem. Nisam izgubila opkladu. Ne zato što sam htela da ostanem slatka, nego što sam ranije tog dana prosula cisternu suza u svom stanu i umalo napravila poplavu komšijama ispod.
Te večeri, više nije bilo mesta za suze. Bilo je mesta samo za više piva nego inače, više skakanja nego inače, više pravljenja da je sve u redu nego inače. Bilo je mesta za par umirujuće nespretnih poljubaca i zagrljaj koji je bio tako nepoznat, a koji je tako iskreno obećavao da će sve biti okej.
Tu noć je jedan neko ostavio broj, da mu javim da je sve okej, iako je znao da ga neću zvati. Pogotovo ne ako sve bude okej. Tu noć sam kružila oko stana sat vremena, tražeći izlaz. Ali znaš šta je zajebano? Ne možeš da izađeš ako nikad nisi ni bila unutra. Ne postoji „napolje“ od „napolje“. Ne možeš da siđeš sa ringišpila na kom se ne voziš, ni da izađeš iz voza u koji nikad ne uđeš.
Možeš samo da shvatiš gde si. I da prihvatiš to svoje mesto.
Uz malo sreće, na to mesto te neće šutnuti, već otpratiti.
Ili ćeš se osmehnuti najbolje što umeš i naći put sama.
Uz malo sreće, nećeš tražiti put po aprilskoj kiši.
A sve i da nisi te sreće, niko ti ne može oduzeti ljude koji će te čekati na tom, tvom mestu. Da te umotaju u ćebe, prinesu omiljeni topli napitak i psuju sa tobom i kišu, i april, i sve što nisi mogla da vidiš jer su ti oči bile zamagljene januarom, februarom i martom.
Uz malo sreće i dobar kišobran, nadigraćeš i suze i kišu i sve što je zapravo – ništa.
Uz malo sreće, i jedno toplo biće koje jednom rukom drži čokoladu a drugom tebe, kao da bi mogla da se raspadneš ako te pusti, nadigraćeš i taj april u Beogradu.
I sve će biti okej,
uz malo sreće.
Samo treba u to poverovati.
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.