Sećate li se dobrih starih budilnika? Onih koji, uz možda male nijanse razlike, zvone gotovo svi na isti način – prodorno i iritirajuće, glasno, jasno i uporno, koji uvek odzvone pošteno i do kraja, ili makar dok vas ne isteraju iz kreveta i nateraju da ustanete na noge lagane i prekinete zvonjavu. Stajali su na policama naših baka i deka, uz njih su se budili naši roditelji, oni su i mnoge od nas terali da ustajemo za prvi školski čas.
A onda su došli mobilni telefoni. Uslužno i ljubazno, ponudili su nam da izaberemo melodiju uz koju se najradije budimo; dali su nam odrešene ruke da umesto jednog, navijemo mnoštvo alarma za jedno jutro; poklonili su nam opciju „snooze“ i još pet ili deset ili koliko god hoćemo dodatnih minuta za dremanje. Ipak, da li ste se nekada možda zapitali – nisu li nam naši dragi elektronski prijatelji time učinili medveđu uslugu?
Odremati još par minuta u cik zore deluje kao privlačna varijanta jutra – ali koliko je zaista i korisna, potrebna ili neophodna? Hoćemo li se zaista toliko dodatno odmoriti ako ustanemo u 7 i 20 umesto u 7 i 10, a onda trčimo na posao jer nismo stigli da se spremimo na vreme? Da li će nam zaista koncentracija biti bolja ako pet puta pritisnemo „snooze“ pre nego što najzad rešimo da ustanemo i bacimo se na spremanje ispita ili kakvu drugu obavezu radi koje smo alarm i navili? Uz rizik da zanemarujem neku naučnu studiju koja na ova pitanja odgovara potvrdno, usudiću se da pretpostavim da – nećemo. Razvlačenje po krevetu teško da će nas učiniti spremnijim i ornijim za dan koji je pred nama – štaviše, lako će nam se desiti i da ustanemo još mrzovoljniji, a minute koje smo beskorisno proveli prevrćući se po postelji nepovratno smo izgubili.
Slično je, uostalom, i u životu. Koliko smo samo puta udarili jedan „snooze“ na početak dijete ili vežbanja, na spremanje ispita koji već dugo odlažemo i završavanje obaveza koje nas čekaju na radnom stolu, na otpočinjanje potrage za poslom, na prvi pokušaj da naučimo i(li) uradimo nešto novo, uzbudljivo i zanimljivo, što još nikada nismo, na skupljanje hrabrosti da pozovemo na sastanak nekoga za kime već dugo uzdišemo, na konačne odluke o rezovima i prekretnicama u životu… Da li nam je odlaganje pomoglo? Svakako da jeste – pomoglo nam je da izgubimo dragoceno vreme, a često i da se uspavamo za neki manje ili više važan životni korak, pa i da ga, onako sanjivi i razmrcvareni upravo od odlaganja, nikada i ne napravimo.
A, verujem, nije baš toliko teško probuditi se i ustati na taj famozni prvi alarm. Treba samo malo volje da otvorimo oči, i da ih ne zatvorimo ponovo samo zato što nam se još spava i što nam je hladno kad se izmigoljimo ispod ćebeta. Treba samo malo želje da navijemo taj alarm za život, i da ovaj put ne pritisnemo „snooze“.
Autor: Tufnasta Zebra ◊ Izvor fotografije: pixabay.com
