A baš moraš da ideš? Kiša je, zar ne vidiš? Pljusak. Zar ne čuješ kako nam udara u prozore, kako se sliva niz oluke? Šta ako pokisneš, pa se prehladiš? Baš je bezveze prehladiti se usred leta. Kako ćemo onda zajedno na trčanje, i na onaj sladoled na drugom kraju grada? I grmljavina je sve jača. Znaš li da je verovatnoća da te udari grom čak jedan prema 625 hiljada? Uvek si bio pomalo baksuz. Zašto da rizikuješ?
A da ipak ostaneš?
Da ležimo na leđima i zurimo u plafon, i molimo se zaboravljenim bogovima da ne počne da prokišnjava.
Da razmaknemo zavese i gledamo kroz prozor kako se munje granaju po crnim nebesima.
Da se pravim da sam se uplašila udara groma, a ti me zagrliš da mi odagnaš strah.
Da lamentiramo nad nedokučivim smislom života i prljavim sudovima koji ponovo neće sami da se operu.
Da se lažemo da se može živeti od ljubavi i da su krofne sa čokoladnim prelivom nešto najzdravije na svetu.
Ipak ideš? Dobro… Obuj bar one jesenje cipele, i molim te, ne zaboravi kišobran. Piši kad stigneš.
Ili da, možda, ipak ostaneš? Ima vremena za odlazak. Sutra. Ako prestane kiša.
Izvor fotografije: pixabay.com
